KRAĐA, SVAĐA itd .... komedija

 

Miroljub Nedović - Riki

 

                                             KRAĐA, SVAĐA itd

 

 

Vreme :

                Sadašnje

 

Lica :

1. Tomislav..................... Muž

2. Branka..........................Žena

3. Lea ..............................Ćerka

4. Filip..............................Doktor psihijatrije

5. Labud...........................Lopov

     6. Natalija.........................Tomina majka

 

     

    Dnevna soba dobrostojeće građanske kuće u predgrađu..

(trosed na sredini, sa leve i desne strane fotelje u sredini stočić..

u jednom uglu šank bar sa flašama i čašama..

natkasna sa TVom..

po zidovima umetničke slike..

stalaža sa knjigama.. i oraman sa fiokama..)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

I. SCENA  i  jedina

 

( Tomislav i Branka sede na trosedu jedan pored drugog...na fotelji pored..sedi dr. Filip...  u toku je seansa bračnog savetovanja..)

 

FILIP  :   Jedan od vas će govoriti,  dok će drugi samo da sluša.

Da li bi neko voleo da počne?

 

BRANKA  :   Mogu ja?

 

FILIP  :   Može.

 

TOMISLAV :   I šta će tu biti novo..kad ona govori a ja samo slušam.

 

BRANKA  :   Izvoli..hajede..pričaj ti...Mesec dana, reč nisi izgovorio u ovoj kući.

 

TOMISLAV :   Nisam hteo da te prekidam.

 

BRANKA  :   Doktore..

 

FILIP  :   Ne moraš zvanično...komšije smo...prijatelji..

 

BRANKA  :   Dobro....Filipe... On stalno tako razgovara....

 

FILIP  :   Kako?

 

BRANKA  :   Nadrkano..sarkastično..

 

FILIP  :   Nisam ovde da presuđujem, niti da biram strane..

 

BRANKA  :   Vidim, sedi, bulji u ekran..Pitam ga: ..Šta ima na televiziji..On kaže..

 

TOMISLAV :   ...Prašina...

 

FILIP  :   Tomo?....Šta kažeš ti na ovo?..

 

TOMISLAV :   Gledam utakmicu..ona uzme daljinski i promeni program na neku emisiju o kuvanju...Ne znam zašto to gleda, kad i ovako ne zna da kuva..

 

BRANKA  :   Pa i ti gledaš porniće..

 

FILIP  :   Hoćemo li da se vratimo na temu....

 

TOMISLAV :   A šta je bila tema?

 

BRANKA  :   On ni tebe ne sluša..

 

TOMISLAV :   Slušam.

 

FILIP  :  Branka?

 

BRANKA  :   ....Sanjala sam nešto sasvim bezveze....

 

TOMISLAV :   Moramo li o snovima?

 

BRANKA  :   ..... Bila sam u nekom skupom restoranu i ručala...a konobar mi je doneo predjelo. Na velikom tanjiru. To je bila Tomislavljeva glava sa spanaćem...a penis mu je virio iz jednog uveta...Ja sam rekla:"Nisam to naručila."...A konobar  kaže :"Morate da probate. To je specijalitet....Ali ne jedite penis...on je tu samo zbog ukrasa."...

 

FILIP  :   Tomo, šta misliš o ovom snu?

 

TOMISLAV :   Mislim da ne bi trebalo da ga prepričava našim prijateljima za večerom.

 

BRANKA  :   Ne budi sarkastičan.

 

TOMISLAV :   Mislim, snovi su privatna stvar?

 

FILIP  :   Komunikacija je zdrava.

 

TOMISLAV :   Zdrava?..Ona priča okolo, da sam kastriran i serviran.. i to je zdravo?

 

FILIP  :   Tomislave...da li neko iz tvoje familije pati od psihičkih bolesti?

 

TOMISLAV :   Ne pati!

 

BRANKA  :   Oni svi poprilično uživaju i tome!

 

(Filip nešto zapisuje...u svoj notes)

FILIP  :   Imate li seksualnih problema u braku?

 

TOMISLAV :   Mi?...Ne..

 

BRANKA  :   Istina je...  da dugo nismo imali seks....A pre toga, nije bilo tako... Kako se ono kaže?...Vredno pažnje....Posle ovoliko godina braka, ušli smo u rutinu. Par poljubaca, par zavrtanja bradavica...Traje  koliko i pravljenje kapućina.

Znam to, jer sam jednom merila vreme...

 

TOMISLAV :   Kako  možeš o tome da pričaš? Pred strancem..

 

BRANKA  :  Filip je doktor...nije stranac?

 

TOMISLAV :   Šta hoćeš time da postigneš?

 

BRANKA  :  Tražim savet...

 

TOMISLAV :   Zašto ne zatražiš i oralni seks. Sačekaću u kuhinji!

 

FILIP  :   Tomo, šta misliš o Brankinoj preljubi?

 

BRANKA  :   To i nije bila prevara...običan flert..

 

FILIP  :   Definiši flert.

 

BRANKA  :   Običan poljubac.

 

TOMISLAV :   U usta.

 

BRANKA  :   Samo ovlaš.

 

TOMISLAV :   Jezikom..

 

BRANKA  :   Kod njega je sve crno belo.... on ne vidi da je i on odgovoran za to. To mi prosto ništa nije značilo...To ne bi trebalo ni da se smatra prevarom....

 

FILIP  :   Tomo, da li si oprostio Branki ?

 

BRANKA  :   To je bilo tako davno...

 

FILIP  :   Hoću njega da čujem.

 

TOMISLAV :   Nemam problema s tim....Samo ne želim da razgovaram o tome...

 

FILIP  :   Šta sada očekujete od braka?

 

TOMISLAV :   Ona ne zna šta želi. ..Za sve krivi druge....Nemoguće je nju zadovoljiti. Ona živi u svetu mašte...... Ima '' bedan život'' u predivnoj kući..

 

BRANKA  :   Koja je zapravo kuća njegove majke.

 

TOMISLAV :   Imam uspešan posao.

 

BRANKA  :   Koji je zapravo posao njegove majke.... Mi otplaćujemo kredit njegove majke na koji plaćamo 7% kamate...Mi lično nemamo ništa.

 

TOMISLAV :   Uzeli smo kredit.

 

BRANKA  :   Ne, TI si uzeo kredit. To je bila tvoja odluka...Uzeo si kredit od Mame Satane.

 

TOMISLAV :   Ona krivi moju mamu...za sve što ne valja u njenom životu.

U međuvremenu, ništa nije završila sama. Kursevi fotografije, časovi joge , skandinavske kuhinje...

 

BRANKA  :   Bar sledim svoje snove.

 

TOMISLAV :   Da postaneš šta? ..Neko ko fotografiše...

 

FILIP  :   ...Pomenula je tvoju majku..

 

TOMISLAV :   Moju majku ostavite na miru..Ona sa ovim nema nikakve veze..

 

BRANKA  :   Oooo i te kako ima...Jednog sina je poslala u Ameriku..Ćerku u Englesku.... a njega ... najmlađeg..Ostavila je pored sebe.. kao kućnog ljubimca..

 

TOMISLAV :   Majku  mi ne diraj..

 

BRANKA  :   Ona je uzrok svemu ovome..

 

FILIP  :   Šta ti kažeš na sve ovo?

 

TOMISLAV :   Ne kažem ništa...Nisam Edipovac..a ona mnogo sere..

 

BRANKA  :   Nije ni čudo što nam je ćerka  zbunjena.

 

TOMISLAV :   Vidite? Mene krivi za Leu...Jel' tako?

 

FILIP  :   Nisam ovde da presuđujem i zauzimam strane.

 

BRANKA  :   Naša ćerka je veoma osećajana, kreativana...

 

TOMISLAV :   Maloletni delikvent.

 

BRANKA  :   Šta ti je sad dete zgrešilo.

 

TOMISLAV :   Samo nam još to treba... da i ona zgreši, kao njena majka..

 

BRANKA  :   Leu ne mešaj u sve ovo..

 

FILIP  :   Lakše malo..ne morate da vičete..

 

OBOJE  :  ..Ućuti..

 

TOMISLAV :   Uostalom... na šta trošiš onilike pare koje ti dajem za hranu.

 

BRANKA  :   Pogledaj se u ogledalo....I zašto sam došla u situaciju da ti meni daješ pare..

 

TOMISLAV :   Naplaćuj flertove...možda nešto i sama zaradiš..

 

BRANKA  :   Čoveče, to je bilo pre deset godina..

 

TOMISLAV :   Ali kao da je bilo juče..

 

FILIP  :   Tomislave...Branka..nemojte da se se svađate....Prekidamo za danas... Moram da idem..

 

TOMISLAV :   Sačekaj nismo završili..

 

FILIP  :   Nastavićemo sledeće nedelje...  ( ustaje...polazi )

 

(domaćini ustaju....Toma  ispraća Filipa)

 

BRANKA  :   Dolaziš večeras..

 

FILIP  :   Svratiću ...ali ne kao lekar....Već kao komšija i prijatelj..

 

TOMISLAV :   A komšije Perovića nema već dva dana..

 

FILIP  :   Sigurno je na nekom službenom putu...Znaš kakvi su političari..

Obilaze svet...da bi ga više voleli...

 

BRANKA  :   Voli on i svet i pare...Pun je ko brod...

 

FILIP  :   Ali da ne prođe ko Titanik....Prijatno...Vidimo se...  ( ode)

 

( Toma se vraća i seda na trosed...uzima daljinski..pali TV)

 

BRANKA  :   Možemo da se razvedemo... znaš.....Mislim, ne treba mi alimentacija.  Možeš da kažeš...da sam te prevarila.

 

TOMISLAV :   Pa i jesi.

 

BRANKA  :   Zato sam i rekla da možeš.

 

TOMISLAV :    Ne, ne. Rekla si kao da to nije istina...ali da to mogu da kažem da bi dobili razvod. Ali to je istina, a mi se ne razvodimo.....Sad..hoću da čujem vesti.

Dešavaju se u svetu i druge stvari osim tvojih problema...

 

BRANKA  :   Neću više da se svađam..     (seda u fotelju i uzima časopis)

 

( sa TVa idu vesti...iz zemlje i inostranstva...U sobu uleće Tip sa crnom fantomkom i pištoljem u ruci..Branka i Tomislav ga gledaju zbunjeno)

 

LABUD  :   Ne mrdajte. ...Ne govorite.... Ovo je pištolj...pravi...

 

TOMISLAV :   Šta se dešava?

 

BRANKA  :   Ko ste vi?..Šta hoćete?..

 

LABUD  :   Ugasi televizor..Polako..jednom rukom..I ne pokušavajte ništa...

 

BRANKA  :   Jeli ovo pljačka?

 

LABUD  :   Ne...Da...Bila je...Ali kod vašeg komšije...

 

BRANKA  :   Doktora Filipa?

 

LABUD  :   Ovog političara..kuća pored vas..

 

TOMISLAV :   Perovića..

 

LABUD  :   I sve je bilo OK...onda se  iznada pojavili  pajkani... puno njih...

 

TOMISLAV :   Perović,  ima ugrađene alarme svuda po kući..

 

LABUD  :   Sad znam i ja....Gde vam je telefon..

( Branka mu pokazuje rukom..On dolazi do telefona..)

Ne pokušavajte ništa...Pucaću...

 

TOMISLAV :   Verujte, mi nismo heroji.

 

BRANKA  :   Mogu to da garantujem. Tomislav nije heroj.

 

LABUD  :   Dosta!.

 

TOMISLAV :   "Tomislav nije heroj". Puno ti hvala!

 

BRANKA  :   Hela sam samo...

 

TOMISLAV :   Goni se!

 

LABUD  :   Zavežite.

 ( telefonira)

Buki..ja sam...Jesi dobro?..dobro si..i ja sam dobro..samo sam malo umoran..

Pocepan i zajeban...Ti si me zajebo debilčino pijana...Nisu me čekala kola.. i ti u njima....Vidim da si zbrisao..ali zašto me nisi čekao..moronu...Šta sam ti reko..da uradiš ako nešto krene naopako...Usrao si se..Verujem ti..A veruj i ti meni, tek ćeš da se usereš kad te ja budem uhvatio....Smesta....dolazi...Šta si uradio?... Kako? ... Ukradi drugi auto..ne zanima me....Neee, da me zoveš na mobilni kretenu...Zovi iz govornice na ovaj broj...(pita domaćine)....Koj vam je broj?..

 

BRANKA  :   787 879

 

LABUD  :   787 879....Ponovi..Zapiši, ako ne možeš da zapamtiš..787 879..

Požuri moronu..      (spušta slušalčicu)

 

TOMISLAV :   Da li je sve u redu?

 

LABUD  :   Nije tvoja briga.

 

TOMISLAV :   Možda bi  mogli da pomognemo.

 

BRANKA  :   To se ne bi desilo da si zaključao vrata!

 

TOMISLAV :   Sada sam ja kriv i za naoružanog provalnika.

 

BRANKA  :   Ti si ga pustio ovamo.

 

TOMISLAV :   Kako sam ga to ja pustio?

 

BRANKA  :   Nisi zaključao vrata..

 

LABUD  :   Tišina!.. Kod mene je pištolj.

 

BRANKA  :   Ja sam u pravu, zar ne? Nikad ne biste ušli da je bilo zaključano... zar ne?

 

LABUD  :   Da....Ne...ne bih provaljivao..

 

BRANKA  :   Vidiš?

 

TOMISLAV :   Da li si sad srećna?

 

BRANKA  :   Jesam.

 

TOMISLAV :   Rekla si, da ne želiš više da se svađaš.

 

 LABUD  :   Super...Oteo sam moje jebene roditelje.....

 

BRANKA  :   Rekla sam da neću..ali kada nam neko upadne u kuću...

 

LABUD  :   Hej! Hej! Hej!...Dosta...Da razjasnimo nešto. Od sada, ja jedini smem da vičem... Zašto? Zato što ja imam pištolj, okej?..Ljudi s pištoljima mogu da rade šta žele... Venčani ljudi bez pištolja...na primer, vi...Ne smeju da viču!..Zašto? Nemaju pištolj! Nema pištolja, nema dranja! Vidite? Jednostavna stvar...

Jebote, ko ste vi ?

 

TOMISLAV :   Ja sam Tomislav..ona je Branka..Kako se Vi zovete?

 

LABUD  :   ''Jebi se''... to je moje ime........Imaš li konopac, Tomislave?

 

TOMISLAV :   Za šta?

 

LABUD  :    Šta ja radim, javljam se na posao?

 

TOMISLAV :    Ne.

 

LABUD  :   Onda me ne zapitkuj više, okej?  Imaš li konopac?

 

TOMISLAV :   Ne, nemamo konopac.

 

BRANKA  :   Imamo kanap za veš.

 

LABUD  :   Može i to. Gde je ?

 

BRANKA  :   Tu u donjoj fioci..

 

( Labud otvara fioku..uzima konopac..vezuje ih..)

 

LABUD  :   Očekujete nekoga?

 

BRANKA  :   Da. Tomislavljevu majku. Dolazi na večeru.

 

LABUD  :   Otkazano.

 

TOMISLAV :   Molim.

 

LABUD  :   Večera sa mamom se otkazuje.

 

BRANKA  :   To bih baš volela da vidim.

 

LABUD  :   Imate li cigarete?

 

TOMISLAV :   Ne pušim, a Branka je upravo prestala.

 

LABUD  :   Upravo prestala, ha?.......Dakle... gde su, Branka?

 

BRANKA  :   Na šta mislite?

 

LABUD  :   Gde... su...

 

BRANKA  :   Ne znam o čemu pričate?

 

LABUD  :   Cigarete..gde su cigarete?  ( uperi pištolj u nju)

 

BRANKA  :   U prvoj fioci..ispod stolnjaka.

 

TOMISLAV :   Šta? Rekla si da si prestala.

 

( Labud uzima cigaete....pripaljuje)

 

BRANKA  :   Da! Rekla sam da neću pušiti u kući. Nikad nisam rekla da ću prestati.

 

TOMISLAV :   Rekla si. Rekla si da ne pušiš već tri  meseca.

 

BRANKA  :   Nisam ni popušila cigaretu  tri meseca. Povukla sam par dimova.

 Ne udišem.

 

TOMISLAV :   Pravi si lažov.

 

BRANKA  :    Nisam lažov!

 

TOMISLAV :   Sedela si u trpezariji i lagala me!

 

 BRANKA  :   To je bilo u kupatilu.

 

TOMISLAV :    Pitam se koliko si još stvari slagala.

 

BRANKA  :   Nisam lagala.

 

LABUD  :   Dosta...(Branki)  Jesi lažov. Kraj priče.....Sad zavežite...Ne mogu svađu da slušam.. ( pauza ...ćute)....Imate dece?

 

BRANKA  :   Imamo.

 

TOMISLAV :   Ćerku.

 

LABUD  :   Gde je ona sada?

 

BRANKA  :   Treba da naiđe svakog trenutka..

 

LABUD  :   Ima li dečka?

 

TOMISLAV :   Nema.

 

BRANKA  :   Ima.

 

LABUD  :   Ima ili nema?

 

TOMISLAV :   Ima?

 

BRANKA  :   Ima.

 

TOMISLAV :   Kako da ja to ne znam?

 

BRANKA  :   Nije te zanimalo...

 

TOMISLAV :   Sad me zanima..Ima li još nešto..Što ja neznam? ..

 

BRANKA  :   Nema..Koliko ja znam.

 

TOMISLAV :   Da li se drogira?

 

BRANKA  :   Ne.

 

TOMISLAV :   Ne..Kao NE..Ili kao NEznam..

 

TOMISLAV :   Ne...ne drogira se.

 

LABUD  :   Jebote..Pa vi ste pljunuti moji matorci...Samo što su oni.....

Čime se vi bavite..

 

TOMISLAV :   Menadžment..Imam firmu..Ona je domaćica..

 

BRANKA  :   Firma je tvoje majke..

 

TOMISLAV :   Ali sam ja glavni menadžer..

 

BRANKA  :   A to da sam ja domaćica..rekao si tako pežorativno..

 

TOMISLAV :   Nisam..

 

BRANKA  :   Jesi..Jel da da jeste?

 

LABUD  :   Šta je pežorativno?..

 

BRANKA  :   Pogrdno.

 

LABUD  :   To jeste..Tako je zvučalo..

 

TOMISLAV :   Napokon..našla si nekog ko te razume...Lopov i ubica..

 

LABUD  :   Ubica još nisam..ali ako nastavite da se svađate..Postajem ubica.. Jasno?..

 

(oboje potvrdno klimaju glavama)

(Toma i Branka sede vezani...Labud šeta nervozno i  puši....)

 

BRANKA  :   Nogavica ti je pocepana..noga ti krvari.

 

LABUD  :   Znam..Napala me džukela.    (zagleda povredu)

 

TOMISLAV :   Mi nemamo psa.

 

LABUD  :   Vaš komšija ima.. ovolika džukela..Kad sam iskočio kroz prozor naleteo sam pravo na njega.

 

BRANKA  :   Meda  te ujeo?

 

LABUD  :    Zove se Meda?

 

BRANKA  :    Aha.

 

LABUD  :   Kakav meda..veći je od grizlija..

 

TOMISLAV :   Mogu ja da vam pozovem hitnu pomoć.

 

LABUD  :   Ne možeš!

 

BRANKA  :   Imaš zavoje u kupatilu...

 

( Labud ode u kupatilo..Toma i Branka ostaju sami)

 

TOMISLAV :   Ne mogu da verujem. Flertuješ s njim.

 

BRANKA  :   Šta?

 

TOMISLAV :   Imaš zavoj....Imamo kanap za veš.

 

BRANKA  :   Bojim se.

 

TOMISLAV :   Ljudi se boje zato što imaju osećanja. Zar te to nisu naučile tvoje vanzemaljske vođe pre nego što su te poslale na Zemlju?

 

BRANKA  :   Naša ćerka će doći svaki čas. Zašto se ne brineš za to?

 

TOMISLAV :  Brinem..zar mi se ne poznaje?

 

BRANKA  :   Učini nešto?

 

TOMISLAV :  Šta?..Ne posedujem super moći.....

Slušaj, ako sarađujemo, siguran sam da nas neće povrediti.

(Branka pokušava da se oslobodi.)

Šta to radiš?

 

BRANKA  :   Pokušavam da se oslobodim..ali ne ide...Znam šta ću..

( pada licem Tomi u krilo)

 

TOMISLAV :   Ehej šta radiš to?

 

BRANKA  :   Hoću da pregrizem tvoj konopac....

 

TOMISLAV :   Stani! Šta kad uđe ovamo?

 

BRANKA  :   Pa kaži mu da smo se... zaneli.

 

TOMISLAV :   Vezani, sa naoružanim čovekom u kući?

 

BRANKA  :   Meni ne zvuči loše.

 

TOMISLAV :   Čekaj..stani..pazi...

 

(Branka podiže glavu i gleda ga)

BRANKA  :   Tomislaveeee..Šta je tooo

 

TOMISLAV :   To ...nije... ništa..

 

BRANKA  :   Ne deluje mi kao ništa.

 

TOMISLAV :   Nastavi...Požuri..

 

( Branka nastavlja da grize konopac...Labud se vraća)

 

LABUD  :   Toomiislaveee.... ti si životinja.

 

TOMISLAV :  Zar ti još uvek nisi otišao?

 

( Labud prilazi i razdvaja ih)

 

TOMISLAV :  Zašto se ne predaš?...Ja ću da kažem..Izmisliću nešto..i...Pustiće te..

 

LABUD  :   Ko bi uhvatio lopova, pa ga onda pustio?

 

TOMISLAV :   Ova sadašnja vlast?

 

LABUD  :   Puštaju ove koji pljačkaju državu...Ja pelješim prazne stanove... Mogu da provalim u bilo koju kuću, uzmem bilo šta, uđem i izađem za minut.

Bez otisaka, bez dokaza, ničega. Da taj, kako se zove, nije instalirao alarm...

Sada bih kod kuće gledao špansku seriju..

 

TOMISLAV :   Ako si tako vešt, zašto si se zaglavio ovde?

 

LABUD  :   U svakom biznisu ima ne predviđenih okolnosti..Ali ni jedan problem nije nerešiv..

 

BRANKA  :   To sam i ja rekla Tomislavu..kada smo zatvorili restoran..

 

LABUD  :   Držali ste kafanu?

 

TOMISLAV :   Ekskluzivni restoran.

 

BRANKA  :   Prvih meseci nije išlo..Ali nikome ne krene odmah..Potrebno je vreme..da se pročuje.. da steknemo ugled..On se razočarao, uplašio..i odmah zatvorio.. A trebalo je....

 

LABUD  :   Šta sam ti ja..najbolja drugarica.....Ne zanimaju me vaši bračni i finansiski problemi.. Imam ja svojih briga...

 

TOMISLAV :   E ako ti je reko..tako ti i treba.

 

LABUD  :   I ti nesposobnjakoviću i kukavice..Ćuti..

 

TOMISLAV :   Ti i moja žena ste dosta slični...Oboje mislite da imate isto pravo da život vodite kako vi želite...a ako ne bude tako, ponašate se kako vam se ćefne.

Problem je u tome što neko morada bude i odgovoran.

Voleo bih i ja da jurim s kursa na kurs i da se igram fotografa.

Voleo bih da mogu da budem nadrkani kriminalac bez imalo odgovornosti...

samo što nemam vremena za to!  Ali ja ne nosim pištolj okolo.

I ne flertujem....u usta...Misliš da mi je život, onakav kakav sam želeo, zato što živim u ovoj kući?

Ti misliš da svaki put kad se pogledamu ogledalo viknem: "Jao što mi je drago, što sam to ja... "a ne , rok zvezda, milioner, sa telom atlete... i erekcijom koja traje  dvadeset četri sata?"  E pa nije tako!

 

LABUD  :   Prekini..pucaću ti u koleno.

 

TOMISLAV :   Prekidam..

 

(zvoni telefon..Labud se uspaniči....da li da se javi..šta da radi....)

 

LABUD  :   Očekujete poziv.

 

TOMISLAV :   Ne.

 

BRANKA  :   Da....Možda je naša ćerka.

 

TOMISLAV :   Javlja, da će da zakasni..kao i obično..

 

BRANKA  :   Možda su kumovi...Ili njegova majka..

 

(Labud odvezuje Branku)

 

LABUD  :   Javi se..i pazi šta pričaš.. Stojim pored tebe..

 

(Branka se javlja na telefon)

BRANKA  :   Da...Koga..Greška.... Nema ovde nikakvih Labudova..

(spušta slušalicu)

 

LABUD  :   Neeee......Ko je to bio?

 

BRANKA  :   Greška..Traži neku pticu..

 

LABUD  :   Labuda..To sam ja..

 

TOMISLAV :   Zoveš se Labud?

 

LABUD  :   Da..Jel to možda smešno?

 

TOMISLAV :   Nije..ni najmanje..

 

LABUD  :   I nije smešno.

 (ponovo vezuje Branku)

(telefon ponovo zvoni..Labud trči na telefon)

Da..Ja sam..Kaži...Šta?.. (dolazi do prozora..gleda napolju..krije se..)

Video sam...Ništa..idi u štek i pozovi ponovo za sat vremena..Neee...ne koristi mobilni telefon..nikako....I nemoj ništa da piješ.. Znam da nećeš..ali poznajem te po glasu..da već jesi...Dosta ..čujemo se za čuku vremena..(spušta slušalicu)  Kreten..

(pogleda na sat..ponovo proveri kroz prozor..pali TV i seda na trosed pored.. domaćina..svo troje gledaju program..Iznenada Labud skoči i ugasi TV..)

Nerviraju me..ne mogu da ih gledam...Realiti šou...Samo se svađaju i ogovaraju..

Besposleni pederi i frustrirane polovnjače....

( u tom trenu u stan ulazi Lea..Obučena u crno..u gojzaricama..i kožnoj jakni ..sa tamno jakom šminkom i dosta minđuša po licu i lanaca po odeći...

Labud se uplaši kada je spazi)

Jaaooo..Stoj....Šta si ti?

 

( iznenađena i Lea se trgne i ukipi)

 

BRANKA  :   To je Lea..naša ćerka.

 

LABUD  :   U jebote..ala sam se prepao...ja mislio..

 

LEA  :   Ko ste vi...(tek sada primeti da su joj roditelji vezani).. Opet su pravili neko sranje.. Vi ste onda...A zar ne koristite više ludačke košulje, nego kanap za veš..

 

(Labud vadi pištolj)

LABUD  :   Devojčice nemoj da praviš frku...Samo sedi ovde..i neće  biti problema..

( postavlja je da sedne u fotelji)

 

LEA  :   Aaaaa ti si onda...Tip koji je navuko muriju na Perketovu gajbu.

 

LABUD  :   Još su tu?

 

LEA  :   Aha..razbašakarili se i nemaju nameru uskoro da odu...ima ih ko na vojnoj paradi..

 

LABUD  :   Ti se vraćaš sa maskebala?

 

LEA  :   Ne sa fakulteta.

 

LABUD  :   Šta studiraš?...Satanologiju..

 

LEA  :   Savremeno slikarstvo..

 

LABUD  :   Savremeno...slikaš po licu, umesto po platnu..

 

TOMISLAV :   Pogledaj se na šta ličiš.

 

LEA  :   Na oca..kažu da ovako najviše ličim na oca..

 

TOMISLAV :   Imaš više metalnih delova na sebi, nego moj automobil.

 

LEA  :   Hej kidnaper...Zašto mu ne vežeš i usta.

 

LABUD  :   Nemoj tako da razgovaraš sa ocem.

 

TOMISLAV :   To je naučila od majke..jezičava..drska i bezobrazna..

 

LABUD  :   Nemam čime da te vežem...Imate još neki kanap za veš u kući..

 

LEA  :   Ne moraš da me vezuješ...Nežu da bežim...Ne bih propustila nizašta na svetu da ih gledam ovako mirne i krotke..

 

LABUD  :   Ako bilo šta pokušaš...

 

LEA  :   Ne boj se, matori, neću...

 

LABUD  :   I ne zovi me matori...jer ja nisam mator..

 

LEA  :   U mojim godinama svi stariji od...

 

TOMISLAV :   Prekini Lea..dosta..

 

BRANKA  :   Zašto je ućutkuješ..

 

TOMISLAV :   Nevaspitana je... ti si ja tako vaspitala..

 

BRANKA  :   Sad si se setio da se uključiš u vaspitanje svog deteta.

 

TOMISLAV :   Isprovociraće ga..naljutiće se... i ima sve da nas pobije..

 

LEA  :   Što i ne bi bila velika šteta.

 

TOMISLAV :   Šta pričaš to...jesi normalna..čekaj samo da mi ovaj odveže ruke..

 

LEA  :   Zašto..da me ne bi udario..možda..

 

BRANKA  :   On je sad u takvom stanju, da od njega svašta možeš da očekuješ.

 

LABUD  :   Dooostaaaaaa....Prekinite...Aman ljudi.. pa bolje bi prošao u Iraku nego u ovoj kući..Jeste li vi bre normalni.

 

LEA  :   Kako ko.

LABUD  :   Poludeću od vas.

 

LEA  :   Uštedi sebi vreme..i poludi odma.

 

LABUD  :   Dosta..ni reči više.. ..Šta je s vama? Vi bi trebalo da budete porodica....osnovna ćelija društva....Kako možete tako da razgovarate?

 

TOMISLAV :   Šta je tebe briga kako mi razgovaramo.

 

LABUD  :   Još pred gostom...Došao sam vam u kuću..

 

TOMISLAV :   Na silu.

 

BRANKA  :   Nije na silu..vrata nisu bila zaključana..Da jesu..onda bi bilo na silu..ovako..

 

TOMISLAV :   A ja sam zaboravio da ih zaključam..I ja sam kriv što nas ovaj ganster ovde drži kidnapovane....Jesi sada zadovoljna..

 

BRANKA  :   Jesam.

 

LABUD  :   Pardon...Kao prvo...Nisam gangster..nego provalnik..i vi niste kidnapovani..nego samo privremeni taoci....tek toliko da rasčistimo pojmove..

A kao drugo...(tek sada počinje da urla)... U ovoj kući..sada..samo ja smem da se derem...a vi morate da šapućete..i to samo kada vas ja nešto pitam...Jel jasno..

(svi ćute) Pitam jel jasno..ili da ponovim sve gore navedeno...

 

OBOJE  :  Jasno.

 

LABUD  :   OK...Tako.. fino..bez vike i dreke..Komuniciramo kao normalni ljudi..

 

LEA  :   Da, ali oni nisu normalni..

 

LABUD  :   Ne  možeš tako da pričaš o svojm roditeljima...

 

LEA  :   Mogu.

 

LABUD  :   Ma ti možeš..ali to nije lepo i pristojno..

 

LEA  :   Opljačkao si jednu kuću...Upao u drugu sa pištoljem..vezao vlasnike... i ti meni pričaš o pristojnosti..

 

LABUD  :   Ja sam beznadežan slučaj...

 

LEA  :   I ja sam.

LABUD  :   Lea ti je nadimak?

 

LEA  :   Ime.

 

LABUD  :   Kakvo je to ime?

 

LEA  :   Kratko.

 

BRANKA  :   Lea..na latinskom znači Lavica.

 

LABUD  :   Lavica..pa Lea..I ja bih mogo, da skratim ovo Labud..

Pa da me zovu : Lab..

 

LEA  :   Ili bolje samo UD..

 

LABUD  :   Ti me zajebavaš.

 

LEA  :   Omaklo mi se.....

 

LABUD  :   ....Imam sestru tvojih godina...Nije mogla da upiše fakultet na budžetu.. a matorci ne mogu da plaćaju vanredno..i sad radi u jednom kiosku brze hrane..Ali ona ne misli da je beznadežan slučaj..Ona se bori..

 

LEA  :   U jebo te..sva sam se naježila...Robin Hud..

 

LABUD  :   To što ja radim, trčim okolo i kradem ...možda zvuči sjajno kad imaš   sedamnaest godina...ali malo je truba kad imaš ... koliko ja... Moj ortak ima pedest dve. On je alkoholičar.....

 

LEA  :   Pa ti si brate Dalaj Lama u odelu provalnika...Otvaraš mi treće oko...

 

LABUD  :   Nikad neću da imam decu..

 

LEA  :   I bolje..da se takvi moroni više ne razmnožavaju..

 

LABUD  :   (Tomi) Trebao si ti ovo na vreme da biješ...sad je kasno....

 

LEA  :   ''Batina je iz raja izašla''...sine..do jaja..

( Vadi iz džepa plejer i stavlja slušalice u uši)

( Labud je samo pogleda..ostaje bez reči...uzima daljinski pali TV... muzički program)

 

TOMISLAV :   Prebaci na vesti..sad će Dnevnik..

 

BRANKA  :   Desiće se nešto u svetu a da ti neznaš.

 

TOMISLAV :   Od ove muzike dobijam hematome na mozgu.

 

BRANKA  :   Na čemu.

 

TOMISLAV :   Na mozgu.

 

BRANKA  :   Odakle ti to?

 

LABUD  :   Dosta..Prekinite.

 

BRANKA  :   Pa ne mora da bude sve po njegovom.

 

TOMISLAV :   Da glasamo.

 

LABUD  :   Da glasamo?

 

TOMISLAV :  Ako većina bude za Dnevnik....Sada će sigurno.. nešto da jave i za tvoj slučaj..

 

LABUD  :   Moj slučaj?

 

TOMISLAV :   Opljačkan visoki politički funkcioner..Biće na Dnevniku garant.

 

( Labud daljinskim menja program..na Dnevnik)

 

BRANKA  :   Ja nisam glasala.

 

LABUD  :   Ćuti..       (pojača ton )

 

GLAS SA TVa  :  ...obijena kuća Jovana Perovića..U zvaničnom saopšetnju koje je dao našoj redakciji..gospodin  Perović  tvrdi da je ova pljačka politički organizovana od strane opozicije kako bi došla do poverljivih dokumenata koje on poseduje... Opozicija odlučno demantuje ovu tvrdnju..i odgovornost prebacuje na organizacije bliske državnoj bezbednosti...U interesu istrage, policija ne daje saopštenje..ali kao mogućeg izvršioca ove pljačke navodi neke organizovane kriminalne grupe..

(reklame)

 

LABUD  :   Ja i Buki organizovana kriminalna grupa..

 

TOMISLAV :   Mafija

 

LABUD  :   Alkoholičarski klan.... Kakva poverljiva dokumenta..ništa nisam našo... Ni pare ni zlato ni papire..Porno časopisi, pun radni sto..

 

TOMISLAV :   On sav novac koji ima, drži u stranim bankama.

 

BRANKA  :   A zlato..prstenje..biseri...Ona njegova ide nakićena ko novogodišnja jelka..

 

LABUD  :   Lažnjaci...bižuterija..

 

TOMISLAV :   Ono što stvarno vredi, drži u trezoru.

 

LABUD  :   Stipsa...Ma čim se taj bavi politikom...Jao Buki...jebo sam ti...

(Branki) Izvinite što psujem..

 

BRANKA  :   Ništa.. ništa...navikla sam..

 

(ponovo pojača ton..program se nastavlja)

GLAS SA TVa  :  ... vest koju smo upravo primili... gospodin Perović ponudio nagradu od 80 000 evra za pomoć u hvatanju učesnika u pljački njegove kuće....

 

( Šokiran Labud gasi TV...Toma i Branka polako okreću pogled ka ''kasici'' punoj para..)

 

LABUD  :   Šta je...Već me vidite na ražnju s jabukom u ustima...Ali i ne sanjajte...

( skoči)..

U jebote...Samo je još falilo...Živ ili mrtav...Šta ću sad...Jebote...

 

LEA  :   Kidnaper.

 

LABUD  :   Reko sam ti ..nisam kidnaper..

 

LEA  :   Ah da....Čuvar taoca na određeno vreme..Reci mi..Ko još uzima taoce, zato što nije umeo da pobegne.

 

LABUD  :   Ja...Za sve je kriv moj ortak..Buki... nije bio sa kolima na dogovoreno mesto.

 

TOMISLAV :   Isti si kao moja žena...za sve joj je drugi kriv.

 

LEA  :   ...A trebao je da te čeka parkiran ispred naše kuće?.

 

LABUD  :   Aha.

 

LEA  :   ...Video je muriju...usrao se i kidnuo.

 

LABUD  :   Da.

 

LEA  :   ..Sad kad je raspisana nagrada...on će prvi da te drukne..za toliku lovu.

 

LABUD  :   Oće sigurno...(trgne se)... Neće...Ne sme....Samo neka proba...

 

LEA  :   On ne zna šta je OMERTA.

 

LABUD  :   Ne znam ni ja..ali Buki će da cinkari za lovu....znam ga..pijandura matora....Gde je vaš auto...Imate auto..

 

TOMISLAV :   Nemamo..

 

BRANKA  :   Imamo..

 

LABUD  :   Gde je?..Gde su ključevi od kola?..

 

BRANKA  :   Na šanku...

(Labud traži... nalazi ih..)

 

LABUD  :   Koji je najbliži put do auto puta..

 

BRANKA  :   Najbliže vam je..Obrenovićevom..pa okrenete kod spomenika..

 

TOMISLAV :   To kada ti voziš..Zašto da okreće..bolje je da skrene desno..

 

BRANKA  :   Desno je jednosmerna ulica..znam.. platila sam kaznu jednom..

 

TOMISLAV :   Nisi mi to pominjala..Ni u znake ne znaš da gledaš..

 

LABUD  :   Nije važno..snaćiću se sam...Gde vam je auto...

 

TOMISLAV :   U garaži.

 

BRANKA  :   Nije u garaži..

 

LABUD  :   Gde je?

 

BRANKA  :  Kod majstora.

 

TOMISLAV :   Zašto kod majstora?

 

BRANKA  :   Čuknula sam ih...malo..

 

TOMISLAV :   Koliko malo?..

 

BRANKA  :   Branik.....prednje desno krilo... i far...

 

TOMISLAV :   Slupala si moj novi auto...

 

BRANKA  :   Malo..kažem ti..

 

TOMISLAV :   Maaaalooooo... ( polazi na Labuda).. Sad možeš slobodno da me ubiješ...

 

LABUD  :   Beži tamo..Odstupi..sto posto!!  ( Labud se izmiče)

 

TOMISLAV :   Prekrati mi muke..

 

LABUD  :   Šta ti je bre.

 

TOMISLAV :   Slupala mi je nov auto...Moj autoooo...

 

LEA  :   Izvinite što vas prekidam....ali...Koliko je sati?

 

LABUD  :   Dovoljno.

 

LEA  :   Baka samo što nije stigla.

 

LABUD  :   Baka?

 

BRANKA  :    Njegova mama...Večera....sećaš se..

 

LABUD  :   Jaooo zaboravio sam...Otkaži..

 

BRANKA  :   Sad je kasno...Svakog trenutka treba da naiđe..

 

LABUD  :   Gde baš danas..

 

BRANKA  :   Dolazi ona svakog dana..

 

TOMISLAV :   Danas joj je rođendan.

 

LABUD  :   Mami?

 

BRANKA  :   Rođendan.

 

LABUD  :   Koliko joj je godina..

 

BRANKA  :   Preko dvesta..toliko žive veštice..

 

LABUD  :   Nije važno...Otkači je sa vrata..Reci da ste bolesni..

 

TOMISLAV :   Tek onda ulazi....da nas leči..

 

BRANKA  :   Bajanjem i travama.

 

( zvono na vratima)

 

TOMISLAV :   ..Mi o vuku...

 

BRANKA  :   Vukodlak na vrata.

 

LABUD  :   To je ona.

 

TOMISLAV :   Aha.

 

( Brzo razmišlja..šta sad..seti se..)

LABUD  :   Ovako ćemo...

( odvezuje ih)

Toma, Lea i ja idemo gore...Ti je primi kao da je sve OK..

 

BRANKA  :   Ali nije sve OK.

 

LABUD  :   Ne raspravljaj se samnom..

 

BRANKA  :   Ona dolazi na večeru...a ja ništa nisam spremila.

 

LABUD  :   Zašto nisi.

 

BRANKA  :   Bila sam vezana..Ti si me vezao..

 

TOMISLAV :   A ona sve radi u poslednjem trenutku..

 

BRANKA  :   Veštica neće da jede kada nije sveže spremljeno.

 

TOMISLAV :   Ne zovi moju majku veštica.

 

LABUD  :   Dosta...Nemojte da me nervirate..sve ću da vas pobijem...Izmisli nešto... slaži..

 

TOMISLAV :   Što tebi neće biti teško.

 

LABUD  :   Uradi kako ti kažem ili ću ti ubiti muža.

 

BRANKA  :   Ubij ga slobodno.

 

LABUD  :   ...I ćerku.

 

BRANKA  :   Uradiću sve kako ti kažeš..

 

LABUD  :   Ti..Lea..devojčice...( vadi joj slušalice iz ušiju).. Ustaj i polazi...

( ponovo zvono)

Vi..polazite..Ti ...sredi se malo..Ako baba nešto primeti...ubijam prvo babu..

 

BRANKA  :   Ne dovodi me u iskušenje.

 

LABUD  :   I ćerku...

 

BRANKA  :   Biće sve u redu..

 

( Labud..Toma i Lea izlaze...Branka otvara  vrata...Ulazi Natalija... )

 

BRANKA  :   Ooo gospođo Natalija.. vi ste.

 

NATALIJA  :   Da draga ..ja sam..a koga si ti očekivala ...Vampira..

 

BRANKA  :   Ne gospođo..znala sam da je nešto mnogo strašnije..

 

NATALIJA  :   Gde je Tomica?

 

BRANKA  :   Gore..Na spratu..u sobi...tušira se...sada će da dođe..

 

NATALIJA  :   A moja unuka Lea?

 

BRANKA  :   U svojoj sobi...uči...crta...stiže i ona..

 

NATALIJA  :   Da nisi uvek takva..pomislila bih da si nešto rastrojena večeras snaho....Dugo ti je terebalo da otvoriš...Ne kriješ valjda ljubavnika u ormanu..

 

BRANKA  :   Vrlo duhovito gospođo Natalija.

 

NATALIJA  :   Ja sam mislila ozbiljno..Ali i ako jeste..neka ..ugušiće se od prašine koju dugo nisi brisala.

 

BRANKA  :   Hoćete da sednete.

 

NATALIJA  :   Ne, stajaću ovde na sred sobe, kao spomenik palog borca.

 

BRANKA  :   Vi još niste pali...tek će te..

 

NATALIJA  :   Očekivala sam da Tomica dođe kolima po mene... Ovako morala sam da dođem..

 

BRANKA  :   ..Na metli..

 

NATALIJA  :   Taksijem

 

( prva u sobu ulazi Lea..za njom..Tomislav i Labud..Labud obuko Tomino odelo..košulja, kravata, sako... crne farmerice i patike nije stigo da presvuče)

 

LEA  :   Dobro veče bakice....Srećan rođendan..

 

NATALIJA  :   Lea.. zlato moje...(poljube se)  .. Hvala...  (zagleda je ) Tvoja majka ima preveliki uticaj na tebe..čak i u odevanju..

 

TOMISLAV  :   Mama..

 

NATALIJA  :   Tomice!...Ko je ovo?

 

TOMISLAV  :   Srećan rođendan.

 

NATALIJA  :   Hvala sine...Ko je ovo?..

 

TOMISLAV  :   Kako si došla..

 

NATALIJA  :   Pitam ko je ovo?

 

TOMISLAV  :   Ovo... to je...

 

BRANKA  :   Naš komšija..doktor Filip..

 

NATALIJA  :   Doktor Filip... Doktor za brak..

 

LABUD  :   Doktor Filip....Drago mi je..gospođo...

 

NATALIJA  :   Natalija.

 

LABUD  :   Gospođo Natalija...Srećan vam rođendan.. (daje joj ne zapakovanu praznu vaznu)

 

NATALIJA  :   Hvala..Ovo je kineska vaza koju sam ja njima poklonila za godišnjicu braka.

 

LEA  :   Da imaju čime da se gađaju..

 

LABUD  :   Greštite gospođo Natalija..To jeste kineska vaza iz dinastije ..Vrong.. Svega ih ima tri ..Vi ste verovatno kupili jednu..Ja drugu..A treća je... ..pogodite gde..

 

NATALIJA  :   Ne mogu da pogodim..

 

LABUD  :   Treća ovakva vaza je u posedu .. (značajno) ..predsednika.. Klintona.. bivšeg američkog predsednika..Klintona...poklonila mu je lično ...Monika.... Beluči..

 

NATALIJA  :   Nisam znala..Doktore..

 

TOMISLAV  :   Zašto svi stojimo..Hajde da sednemo...

 

( Lea već sela u jednu fotelju i silno se zabavlja situacijom..Mali nesporazum oko toga ko će gde da sedne..samo da bi moga sve da ih drži na oku..Labud ih raspoređuje..Na trosed sede Toma, Natalija u sredini, sa vazom u rukama i Branka na kraju....Labud seda u drugu fotelju..)

 

NATALIJA  :   Doktore vi ste....

 

LABUD  :  ...Jesam..

 

NATALIJA  :   ....Odakle ste...

 

LABUD  :   Odavde...majka mi je ustvari iz...Novog Sada..

 

NATALIJA  :   A otac?

 

LABUD  :   On nije.

 

NATALIJA  :   Pa doktore po kojoj metodi radite..Frojd? ... Jung?..

 

LABUD  :   Da.

 

NATALIJA  :   Da?

 

LABUD  :   Ne!

 

NATALIJA  :   Ne?

 

TOMISLAV  :   Ustvari Filip radi po najnovijoj metodi ...

 

LEA  :   Prinude..

 

TOMISLAV  :   I posmatranja..

 

NATALIJA  :   Bilo kako bilo...izgleda da terapija deluje....U vašem poslu mora da ste upoznali mnogo ...neobičnih ljudi..

 

LABUD  :   Da..da..radio sam sa svakakvim ludacima

 

NATALIJA  :   Svoje pacjente nazivate ''ludaci''.

 

LABUD  :   Da..to se njima sviđa..Stvari moramo da nazivamo pravim imenom..

 

NATALIJA  :   Da..da.....Čula sam nešto o tome na televiziji...Medicina je mnogo napredovala......Pa ..hoćemo li  sada da večeramo.

 

LABUD  :   Nećemo.

 

NATALIJA  :   Kako molim...Zašto?.

 

LABUD  :   I to je deo terapije...nema večere..

 

NATALIJA  :   Ja, Vi i Lea nismo pod terapijom..

 

LABUD  :   Jesmo..Ustvari nismo..ali smo deo njihove terapije..

 

LEA  :   Ja sam večerala u gradu.

 

LABUD  :   Eto vidite..Pred njima..nikako....posle...zalaska sunca.

 

NATALIJA  :   Tomice sine zašto mi to nisi rekao preko telefona.

 

TOMISLAV  :   Zaboravio sam mama.

 

NATALIJA  :   Nadam se da terapija uključuje razgovor i o Brankinoj preljubi..

 

BRANKA  :   Šta?...Pričao si majci.

 

NATALIJA  :   A zašto ne? Bio je veoma uznemiren...i trebao mu je neko od poverenja za razgovor...

 

LEA  :   Branka te prevarila..Kako bre..na jadac.

 

TOMISLAV  :   Mama..to je bio samo flert..

 

NATALIJA  :   Znam sine..flertovala sam ja mnogo puta, da znam šta to tačno znači... (Labudu) A sve joj je pružio...Kupila sam im električnu mašinu..eletrični šporet..električni mikser..

 

BRANKA  :   Fali nam samo još i eletrična stolica...

 

NATALIJA  :   Sam ju je izabrao..a lepo sam mu rekla..

 

TOMISLAV  :   Mama..

 

NATALIJA  :   U moje vreme..

 

BRANKA  :   Kad su zidali piramide u Gizi..

 

NATALIJA  :   ...Nas niko nije pitao..Moj brak je bio ugovoren.. On....moj pokojni suprug... nam je bio prvi komšija..I roditelji su hteli da ujedine farme..

 

LABUD  :   Farme čega?

 

BRANKA  :   Svinja.

 

NATALIJA  :   Pa šta..I Karađorđe je bio svinjski trgovac...Pa je osnovao dinastiju...  Gde sam ono stala...I zato, kad mi je muž umro..A ja sam morala na neodložnu operaciju..

 

BRANKA  :   Plastičnu operaciju.

 

NATALIJA  :   Da..ali morala sam..

 

BRANKA  :   Zašto..da bi te sin i dalje voleo.. onakvu kakva si bila..

 

NATALIJA  :   I šta je tu loše..snajo..

 

BRANKA  :   Ne zovi me snajo..imam ja svoje ime..

 

NATALIJA  :   Da ..ali sam ga ja zaboravila.

 

BRANKA  :   Branka...Zovem se Branka..

 

NATALIJA  :   Branka..ne moraš da vičeš...ja nisam gluva...Još..

 

TOMISLAV  :   Hoće neko kaficu....Ja ću da skuvam...

 

LABUD  :   Nećeš...Sedi..

 

TOMISLAV  :   Kafa..samo do kuhinje..

 

LABUD  :   Ne mrdaj..ne smeš da izlaziš iz mog vidokruga..

 

NATALIJA  :   I to je deo terapije?

 

LABUD  :   Tačno.

 

LEA  :   Hajdemo onda svi zajedno u kuhinju da kuvamo kafu.

 

LABUD  :   Mala!

 

NATALIJA  :   Ja ću da skuvam kafu..

 

LABUD  :   Sedi.

 

NATALIJA  :   Izvinite, ali ja nisam jedna od Vaših pacijenata.

 

LABUD  :   Bićeš, ako ne sedneš nazad na mesto.

 

NATALIJA  :  Tomice, da li ćeš mu dozvoliti da tako razgovara sa mnom?

 

 TOMISLAV  :  Pa, mama, on je doktor.  (Labudu)  Mama može...ona neće nikoga da zove..da kaže..

 

NATALIJA  :   Šta, neću nikome da kažem.

 

TOMISLAV  :   ..Da mi pijemo kafu..

 

NATALIJA  :   Pričaš gluposti..zašto bih nekoga zvala i pričala da vi pijete kafu..

 

LABUD  :   Mama može.

 

TOMISLAV  :   Mama..skuvaj nam kafu svima..slađu..jaču..naj jaču..

 

( Natalija ustaje i odlazi u kuhinju)

 

LABUD  :   Ovo ti je prava majka.

 

TOMISLAV  :   Jeste.

 

BRANKA  :   Samo se pretvorila i uzela njen izgled.

 

LABUD  :   Izgleda mlađe od tebe.

 

TOMISLAV  :   Ja sam propao i oronuo..od briga i sekiracije..

 

BRANKA  :   A ona se plastificira...

 

LABUD  :   Šta radi?

 

BRANKA  :   Botoksira...pegla....zateže..Ne sme da se nasmeje..popucaće šavovi..

Što njoj i ne pada teško... Ona se čak i ne osmehuje..

 

TOMISLAV  :   Nemoj majku da mi povrediš..molim te..

 

BRANKA  :   A ćerka?

 

TOMISLAV  :   Neće ni moja ćerka tebe da povredi..

 

BRANKA  :   Sad kada je tvoja mama tu..ja se ne bojim smrti.

 

TOMISLAV  :   Smrt je blaga kazna za tebe..U odnosu na ono što ću ja tebi da radim..samo kad se sve ovo završi.

 

BRANKA  :   Zbog mame.

 

TOMISLAV  :   Zbog mojih kolaaaa...kako si mogla da ih slupaš..Gde si gledala..

 

BRANKA  :   Gledala sam u mlade momke u tesnim faremericama..Jesi sada zadovoljan..

 

TOMISLAV  :   Biću zadovoljan tek onda kada vidim tvoj leš.

 

LABUD  :   Što paničiš..auto može da se popravi..nije to ništa strašno..

 

TOMISLAV  :   Ti si doktor..ti ne bi trebalo da staješ ni na čiju stranu..

 

LEA  :   Ćale bre..manje si paničio kad sam ja slomila ruku, nego za jednim polomljenim farom..

 

TOMISLAV  :   Nije samo far..i branik i desno krilo..

 

BRANKA  :   I ulubljena vrata..

 

TOMISLAV  :   Vrata ulubljena... 

(počinje teško da diše..malo se pribere i pojuri na Branku)

E sad ćeš da vidiš..

 

( Toma i Branka se dohvate ..počinje gušenje...Labud ih razdvaja....

Na vrata od kuhinje pojavljuje se Natalija)

 

NATALIJA  :   Gde vam stoji šećer..nije na polici..

 

( Ovi u gužvi..staju ukočeni..)

 

TOMISLAV  :   U ormariću mama..

 

( Natalija se vrati nazad u kuhimnju...Borba se nastavlja..

U toj gužvi..Labudu ispada pištolj...Lea skoči i uzima ga..Tuča prestaje..

Svi gledaju u Leu..Ona stoji i drži pištolj..)

 

LABUD  :   Mala... vrati mi to.

 

BRANKA  :   Lea dušo..daj mami  pištolj..

 

TOMISLAV  :   Daj tati pištolj...ja sam ti kupio bicikl...i rolere..

 

LEA  :   Rolere baka kupila..

 

TOMISLAV  :   Ja sam joj reko da ti kupi..daj tati  pištolj..

 

LABUD  :   Mala..opaliće..i povredićeš nekog..

 

BRANKA  :   Daj mami pištolj..

 

LEA  :   Ne...Pištolj ostaje kod mene..

 

( u sobu ulazi Natalija sa poslužavnikom i šoljicama...Lea sakrije pištolj iza leđa..i vraća se u fotelju...)

 

NATALIJA  :   Samo vi nastavite sa terapijom..

 

LABUD  :   Završili smo..

 

( Svo troje  gledaju u Leu...vraćaju se na mesta.. Natalija poslužuje kafu)

 

NATALIJA  :   Tomice sine..kada je snajka tražila da je povedeš negde gde dosada nikada nije bila....Mogao si da je odvedeš u vašu kuhinju..

Lea zlato..jesam li ja to maločas videla pištolj u tvojoj ruci.

 

LEA  :   Učinilo ti se bako.

 

NATALIJA  :   Verovatno da jeste..Šta će tebi pištolj.

 

TOMISLAV  :   Puu..pa kafa je gorka..

 

NATALIJA  :   Nije zdravo piti slatku kafu...(Labudu) Imate lep nos.  Jel vam ga radio doktor Zdravković?

 

LABUD  :   Ne...Ovo je moj nos.

 

NATALIJA  :  I majka priroda ume ponekad dobro da odradi posao...Recite mi doktore, po vašem profesionalnom mišljenju......da li bi ovo dvoje trebalo da ostanu  zajedno?

 

LABUD  :   Zašto me to pitate?

 

NATALIJA  :   Zato što je ova dama..uništila život moga sina.. On je toliko propatio.

 

BRANKA  :   Gospođo...zašto ga ne vratite nazad u krevetac...  

 

NATALIJA  :   Ja sam se uvek trudila da svojoj deci pružim sve najbolje..

 

BRANKA  :   U tome i jeste problem..

 

NATALIJA  :   Kada je moj pokojni muž umro..

 

BRANKA  :   Gospođo Natalija.. on nije umro..samo se krije od vas..

 

(iznenada ..derkne)

NATALIJA  :   Prekini da ti ne nabijem ovaj poslužavnik u usta..

( ponovo se smiri)

Doktore niste mi odgovorili.

 

LABUD  :   Ljudi šta je sa vama..( Nataliji).. Mislio sam da bi mame trebalo da budu fine...i slatke i strpljive...

 

NATALIJA  :   Ja u suštini jesam takva.

 

LABUD  :   Znam neke opake kriminalce koji su umilniji od vas.

 

NATALIJA  :   Nemaš ti dečko poima...seri se na tu tvoju diplomu doktora..

 

TOMISLAV  :   Mamaaa.

 

BRANKA  :   Hoću ja nešto da kažem..

 

NATALIJA  :   Ako je baš neophodno.

 

BRANKA  :  Tomislave ... Odlučila sam da prekratimo ove muke .. Gotovo je... Razvedemo se..

 

TOMISLAV  :   Ti si odlučila...A ja?

 

BRANKA  :   Ne znam šta ćeš ti..ali ja odlazim.

 

LABUD  :   Ali ne pre mene.

 

TOMISLAV  :   Gde češ da ideš..Šta ćeš da radiš?

 

BRANKA  :   Snaćiću se..Zaposliću se kao konobarica..

 

NATALIJA  :   Kafana..tamo joj je i mesto...Pusti je Tomice..neka nastavi karijeru u uslužnoj delatnosti....nemoj da je zadržavaš..

 

(uperi pištolj u Nataliju)

LEA  :   Natalija umukni..prosviraću ti metak kroz usta..

 

NATALIJA  :   Leaaa.

 

LEA  :   Samo prekini i daj ovim ljudima...malo prostora da razreše njihove... probleme.

 

NATALIJA  :   Tomice..jesi čuo kako ona razgovara sa mnom...i još ima pištolj..

 

TOMISLAV  :   Natalija umukni.

 

LEA  :   Mama...zašto se razvodite..

 

BRANKA  :   To nije tvoj problem, dušo.

 

LEA  :   Hej, i ja sam deo porodice znaš...Svaki put kad vičete i derete se, to je i moj problem...

 

BRANKA  :   Mnogo toga se desilo između mene i tate. Dosta smo grešili. A ti si se našla u sredini...

 

LEA  :   Ako sam ja kriva..

 

BRANKA  :   Nisi ti nizašta kriva..

 

TOMISLAV  :   Ja sam kriv.

 

BRANKA  :   Jesi..ali i ja sam..

 

TOMISLAV  :   Ja sam više..

 

BRANKA  :   Jesi ti više kriv..ali..

 

TOMISLAV  :   Zašto si mi to tako lako prepustila..Ti stvarno misliš da sam ja više kriv..

 

BRANKA  :   Mislim..

 

TOMISLAV  :   Hoćeš da mi kažeš zašto?..

 

BRANKA  :   Hoću..rećiću ti....Hoćeš po azbučnom redu ili onako na preskok..

 

LEA  :   Ćaleee bre..Kevooo...

(Svađa se prekida)

Dali se mrzite?

 

BRANKA  :   Ne..ne mrzim ga.

 

TOMISLAV  :   Ne nikako..zašto bih je mrzeo..

 

LEA  :   Voliš mamu?

 

TOMISLAV  :   .......Da...

 

LEA  :   A ti njega?

 

BRANKA  :   Volim.

 

LEA  :   Možeš sve da joj oprostiš..

 

TOMISLAV  :   Ja sam joj već oprostio..

 

LEA  :   A slupan auto..

 

TOMISLAV  :   (Toma počinje da diše..i jedva izgovori) .   .... Mogu..

 

BRANKA  :   Kolima ništa ne fali...nisu slupana..

 

TOMISLAV  :   Kako..pa rekla si...

 

BRANKA  :   Da je on uzeo auto..nikada ga više ne bi ni video..kapiraš..

 

NATALIJA  :   Zašto bi on uzimao vaš automobil..zar doktori nemaju svoja kola..

 

LEA  :   Nije on doktor..On je tip koji je obio Perketovu kuću..

 

NATALIJA  :   Znala sam da nisi doktor..Znala sam...Lopov znači..Obijaš stanove, barabo jedna..Čekaj..čekaj...Perović plaća nagradu 80 000 evra onome ko ga uhvati..

( skače na Labuda i hvata ga oko struka)

Moj si...

 

LABUD  :   Beži bre ženo..Šta ti je...

 

( Labud se otima...Natalija ga drži)

 

NATALIJA  :   Nagrada je moja...samo moja...

 

TOMISLAV  :   Mamaaa.

 

NATALIJA  :   Beži....Ja sam ga prva uhvatila...Nagrada je moja..Neću ništa da ti dam...Ostani slepac sa tom femkalicom..Ni Lea neće da dobije ni paru..Nišanila je pištoljem u mene...

 

( Labud je udari pesnicom u glavu i Natalija pada u nesvest)

 

LABUD  :   Morao sam..

 

TOMISLAV  :   Ako si..

 

BRANKA  :   Da nisi ti, ja bih je nokautirala.

 

LABUD  :   Ko će od vas da pokupi nagradu?...Lea?..Pištolj je kod tebe..

 

LEA  :   Ćale... dali ti treba 80 000 evra?

 

TOMISLAV  :   Treba.... ali neću od njega..

 

LEA  :   Kevo?

 

BRANKA  :   Odričem se u tvoju korist.

 

(Lea drži pištolj i razmišlja)

 

LABUD  :   Posle svega .... baba neće kintu da vam da.

 

TOMISLAV  :   Ne mora.

 

BRANKA  :   Još bolje.

 

LABUD  :  Lea?

 

LEA  :   Šta da radim sa tolikom lovom...Kažu da pare kvare čoveka....Labude..

 

LABUD  :   Kaži mala.

 

LEA  :   Briši.

 

LABUD  :   Sigurna si?

 

LEA  :   Požuri da se ne predomislim.

 

( Labud se okreće i polazi..)

 

LEA  :   Labude..

 

( Zastaje)

 

LEA  :   Zaboravio si pištolj...Tvoj je..

 

LABUD  :   Zadrži ga...Nije pravi....Kineska igračka..Sećaš se.. ja sam lopov a ne ubica..

 

LEA  :   ....Povedi me sa sobom...

 

LABUD  :   ....Lavice...Bolje sačekaj neki Cirkus pa idi sa njima....

 

LEA  :   Dobra ideja...Ćao..

 

LABUD  :   Ćao..            (Labud ode)

 

LEA  :   Matori..nemojte više da se svađate i da me sekirate ..pobiću vas ovim pištoljem..Jel jasno..

 

OBOJE  :  Jasno..

 

LEA  :   Idem da učim...sutra imam ispit. ( ode i ona)

 

BRANKA  :   Dok si bio vezan..ja pokušavala da te oslobodim... nešto se desilo..

 

TOMISLAV  :   Aha.

 

BRANKA  :   Možemo to da ponovimo..

 

TOMISLAV  :   Mama je ovde..

 

BRANKA  :   Neka odmori....Idemo mi..gore u sobu..

 

TOMISLAV  :   Idemo.. (otrče i njih dvoje)

 

( Natalija i dalje leži na podu..u sobu ulazi Dr. Filip)

 

FILIP  :   Tomooo...Branka..jeste li kod kuće...vrata su bila otključana..komšije..

 

( vidi Nataliju na podu...pritrči..proverava puls...udara joj šamare da je osvesti i pridiže...)

 

Gospođo dali vam je dobro...Šta vam se desilo..

 

NATALIJA  :   Dobro mi je..malo me boli glava..ali mi je dobro...Ko si ti?..

 

FILIP  :   Doktor Filip..

 

NATALIJA  :   Ti si...( skoči na njega)..Moj si uhvatila sam te...Moja je nagrada... Zovite miliciju..Uhvatila sam ga..

 

( Filip se otima..Natalija ga nepušta..Filip ide prema vratima..Natalija ga zadržava..vuče..otima)

 

FILIP  :   Gospođo pustite me..Šta vam je..

 

NATALIJA  :   Milicija...Milicija uhvatila sam lopova...Nagrada je moja... Samoooo mooojaaaaaa...

 

 

KRAJ