AJD KAŽI, AL PO DUŠI .... monodrama

 

Miroljub Nedović

 

 

AJD KAŽI, AL PO DUŠI... .

 

. . Monodrama. .

 

 

 

Ne znam odakle da počnem... . .

... Ja sam Radomir Krstić, selo Dugovo, zadnja pošta Toplička Plana.

Završio sam osmogodišnju školu, iz jedanput, mislim nisam ponavljao nijedan razred. Vojsku sam služio u Sombor... protiv avionska artiljerija.

U vojske sam i odlikovan značkom "Primeran vojnik", a na Armiskem

takmičenju u Valjevu osvojio sam srebrnu medalju u streljaštvo.

Bio sam ti strelac što ga nema. Osvojio bi i zlatnu, no mi puška malo zanosila, ovako u levo činimiske, ne sećam se, davno bilo.

U vojske sam oslabio 8 kila.  Ovaki sam bio. . Nije mi se dopadala ona njina hrana,

ki splačine.  Ja sam bio naviko, ki svaki jedinac, pa još sa sela. . na batak, sušenicu, paradajs iz baštu. . mleko iz kravu, a ne iz džak. .

Vele da su nam davali mleko u prahu. . kako je to, ja ne znam. .  treći dan ja dobijem

proliv... Izveli nas na pistu, postroili smo se. . Oni desetar komanduje "mirno”. .

Diću mirno da stojim kad me stomak zaviva. . Poče on smotru...pregleđuje nam puške, dugmići, dal smo izbrijani. . mene priteralo. . ja se stiso. . činimiske ono će se povrne i ima na uši da mi iziđe. . Bacim pušku. . U jedan ma, proletim  preko piste i sve se otkopčujem usput... Uletim u oni klozet sa skinute pantalone. . i dupećki uripim u kabinu... . i u zadnji momenat, ga šljusnem, da prostiš, ko iz kofu. .

Još se činimiske nisam sve ni ispraznio. . kad čujem iza men, neki podvikuje. . :

"A BE BATKO, ŠO NAPRAI TOA!”

Bruka. . ja u onuj hitnju nisam ni vido da je Makedonac već čučnuo u tu kabinu. . razumeš me... bio sam ga omolovao ki sa farbu...

. . Bruka i nevolja.

Što sam izašo iz stroja dobijem prekoredno dežurstvo. Nije mi teško padalo, da dežuram. . al za Makedonca me beše sramota.

Čula cela kasarna za to moje, da prostiš, sranje.

Zajebavau me... kad pođem u nužnik. . svi begaju... bajagim ja userujem sve, kog tamo zaterknem. . ma pusti. . ne mog ti pričam... Bruka...

Peti dan men mi proliv ne prolazi. . više i ne nuždim. . sam pljuckam ki jarebica. .  Ispiven ki pred smrt... javim se za lekarski. .

Ambulanta bila u drugu kasarnu pa ne vozili kamionima do tamo. . Potovare sve koji su za doktora, u kamion "dajc", pa kod doktora. . Puno nas bilo. .

A jedan što sedeo do mene. . sad ne gleda pravo ki svi što gledamo... nego ovako pored men, pa sve u mene gleda. . Ajd’ što gleda, kuj ga jebe. . pardoniram se. . za ovo jebe... . nego što kad kamion prikoči. . on sam što me ne poljubi u obraz. .

Ajd’ jedama, ajd’ drugi put, ajd’ treći. . kad bi i četvrti put ja se okrenu pa reko :

“Bre prijatelju, ako ti se tolko zasviđujem, sedni preko puta. .  pa me gledaj u oči, ne mo me balaviš tuna. . ”

Kad on veli :”Muči avetinjo, ne zijam ja u tebe. . no mi se vrat ukočio. . A što bi ja tebe gleda, da jebe oca"... Nebeše mi pravo što mi oca opsova,  netea da ga udarim,

mislim se: Radomire dosta ti je jedno sranje za ovaj vojni rok. . i tako Crnogorac prođe bez tepanje.

Kod doktora. . ono nije doktor, no dvoica, činimiske mlađi od men. . Imaju beli mantili. .  mož bit i da su stvarno doktori. . neću da grešim dušu. .

“Šta ti je?”. .  pita jedan crnomanjasti. .

Reko, taka i taka stvar. . On me pogleda. . Pa priđe onom drugom, pa mu šapuće nešto na uvo. . Ovi me zabrinuto gleda. . pa onda on šapne nešto onom prvome. .

Mene ništa ne zbore. . no sam tako. . vrte s glavama i došapćuju se. .

Ko vele  - spasa mi nema. . Umirem zasigurno. .

Još kad mi oni crnomanjasti  reče : "Vrati se ti vojniče ujedinice. . nema tu leka". .

a oni drugi me samo isprati sa coktanje. . Bio sam se oprostio sa život. .

Ko zna kako sam ja izgledao. . kad sam došo u trpezariju. . vojska već završila sa ručak... . . Oni kuvar kad me vide. . Veli "vojniče, sedi. . " Reko ja sam bio na lekarski. .

"Vidim, vidim"- veli i donese mi neko mesište ki da mi je, bože me prosti, poslednje.  Tuna me on dokraisa...

Reko ako je za umiranje bar da umrem sit. . Izedem ja sve ono što mi ovi nevoljnik donese, pita me on za repete, reko oću. . I nabokam ti se ja ki niki moj. .

Nećeš da me veruješ. . sutra dan. . ništa, ki rukom odnešeno. .

Nit sraćka. . nit dao bog.

A za onu dvoicu sam kasnije čuo da su  nekakvi stažisti i da stalno zajebavaju tako guštere. . ovu mladu vojsku. . Nisam ja bio jedini kog su tako zajebavali. .

Od ono mesište opravim ti se ja. . i zdravstveno i ovako u snage. . i bio sam ti najbolji vojnik u čete. . Vojnik za primer. . što ga nema. .

 

To sam isto reko i onom ... ne mog se setim kako se zove. . onom što su snimi film u naš kraj, pa su tražili seljake tuna po selima da im glume u masu...

Režista. . e jeste. . režista se zove. .

Film bio naš. . partizanski. . Posle sam ga tri puta gledao dol u Planu u bioskop. .  Molio sam posle i Dragišu, onog što radi u bioskop, što pušta filmovi, da mi iseče ono parče di se ja vidim. .  on veli, ne sme će izgubi službu... .

I veli mene oni njiov režista. . kaže “ti da glumiš Nemca”. .

Reko ne dolazi u obzir. . Kaki JA, pa Nemac. . Znaš li ti, velim ja njemu,  da sam ja na armiskem takmičenju u Valjevu dobio srebrnu medalju iz gađanje...

Poče on nešto da me saleće. . te nema mesta više u partizani, sve popunjeno. .

Niki nije teo Nemca da glumi. .

A zamisli, Milivoje glumio Partizana.

Možda bi i ja, da sam ih vodio kući na vino i prasetinu.

 Al ja nisam teo tako. . Mene mora da uzmu što sam taki, kaki sam. . a ne zbog iće i piće.

Pa ja bre kad turim kačket, isti sam Prle iz "Otpisani".

Nemam sad kačket da ti pokažem.

Video onaj da ne može da me nabedi, pa veli: ”Oćeš da glumiš mrtvog Partizana. ”.  Reko, oću. . bolje i to, no živog neprijatelja, sunce ti kalaisano.

Posle toga, pred zadrugu nisi smeo da iziđeš od onog Milivoja.

Puftao se što on glumio živog Partizana.

Ma reko - ja sam bar junački poginuo, a ne ki ti. . kriješ se tamo iza oni bagremar ki da će te stvarno utepaju.

Istu tu godinu kad beoše i susreti sela... I ja sam uzeo učešće...

Veli oni voditelj: ”A sada, dragi gledaoci, mrtav partizan iz domaćeg filma”. .

Ja izađem, legnem. . i napravim se mrtav ki stvarnički... . Publika ovako u mene. .

Nana mi se rasplaka. . Reko: ”Šta kukaš, bre, mamo? Pa to nije izistinski, ja to glumim”

Veli ona: ”Uvati me tuga, bre, sinko. . još te ne oženismo a ti da mreš. ”

Uzo sam bio 28-mu godinu, a još sam bio neženjen... Što vele. . mator momak. .

Tu ti se i ja debelo zamislim. . i reko - more, u pravu je nana... Nema više vrdanje, mora se ženim... I rešim ti ja, da na sabor te godine potražim neku... pa ako bude valjašna da ju oženim. .

Kad beše sabor te godine. . Bio sam se doterao. . Bela košulja. . Ivica na  pantalone. .  mož leba na nju da sečeš... Mašnu ne mogu da trpim, imam mali vrat, pa me guši... Kad turim mašnu, sam zevam ki riba u zamućenu vodu...

Sem to, ostalo sam se bio doterao, ki sa televizor, tu nema da fali.

Uvatim se u kolo do jednu, ovako, beše lepuškasta, a i jaka je. . mož volu rep da iščupa... A taka treba za seljačku kuću, a bogami valjala bi i za krevet.

Odigramo jedan Čačak, pa Moravac. . a onda je pozovem u šatru na pivo i ćebapčiće.   Izruča ti ona deset komata. . Poždrigne. .  pa veli. . ”Ja kad poždrignem. . mogu još tolko da pojedem. ”... Naručim još deset komata. . A ja sobalim još jedno "Jagodinsko". .  čisto da steknem kuraž. . razumeš me...

I sad, kao, će se mi prošetamo ... . I kako je ona šumica oko vašar. . ja reko da idemo malo dublje u gustiš, da ne neki ne premeti. . neću da devojku iznosim na glas.

Vidim neko žbunje tu u stranu. . reko tu ćemo. .

Skinem kaput, da se ne kaljavimo. . pa velim: “Odi Živana odmori”... . Živana se zvala... ”Neka - veli - mogu ja i da stojim”... ”Sedi more. . od stajanje mož vene da ti iskoče”... Tu je ja ko ubedi, te ona sede.

E sad. . ja sam gledao kako to rade na filmovi. . ono sa jezik i sve ostalo. . A i vežbao sam. . Prvo na paradajs. . Isečem ovako paradajs na pola pa isprobavam. . sa jezik...

A posle sam to primenio i kod Micu udovicu. . nema greške... . ne mog se obrukam.

Pođem ja prvo rukom. . ovako. . ona ništa . . ne brani se. .

Sve nešto ko gleda šumu okolo, a mene me ko i ne primećava.

A znam ja kad je tako, kolko je sati... Pustam ja nju da ona zija okolo i gleda zelenilo.  A ja ovam sam štrikam prstima. . razumeš me. . Dok je ne sobali... . . Kad!. .

Osetim ti ja nešto toplo tu pozadi... Reko - da se nisam preznoio od ovoliki stra. .  Mene me to prolete kroz glavu. . ..Al neki đavo me natera te se osvrenem. .

A ono, neka pijana stoka mokri vrz mene... . . Piša. . razumeš me. . Pijan pa nas nije video u ono žbunje i baš na mene našo da prazni bešiku... . Mislim se ja...

U, reko, krv ti jebem, sad ću te utepam. . sad ću ga razbijem ki lubenče... . Ripim ti ja, uvatim ga za gunjče, da ga udarim. .  kad. . Živana zakuka. . ”Nemoooo!”. . ”Ma šta nemooo. .  jebem ti sunce pa tebe... Vidiš da me upišo ki tele direk”. .

Kuka ona: “Nemooo. . to mi je moj tate!. . ”

Gledam nju. . gledam nesuđenog tasta, a on se samo kezi  i ne svaća da mog da ga ubijem. .  Još i onu rabotu drži u ruke ki da će se brani sas nju... . Pustim ga. . i onako ki omađijan odem. .  Zajeba i kaput i Živanu i pomočka.

Za Živanu sam posle saznao da je otišla u Švedsku, i tamo se uda za nekog našeg,  to je zasebnička priča.

 

Eee. .  posle ovaj slučaj. . ja sam oboleo, na muškos.

Kako budem sa neku žensku, mene me sve na pamet kako neko mokri vrz mene...

i ne mogu.

Unazadi me pijana budala . . ki sa makaze da mi ga je odseko.

Podbacim u krevetu i kod Micu udovicu. .

Opasno se zabrinem pa pođem kod doktora. .

U varoš sam išo, sramota me bilo kod ovog našeg u Planu, poznaje me, će priča posle po selu, da me seljaci zajebavaju.

Odem kod tog varoškog doktora. . reko. . Taka i taka stvar. . Jel da se skinem. .  Veli. . ”Jok”. . Ja računam kad me boli guša, on me tera da zinem pa pogleda. .

A ovo. . razumeš me... . Veli on mene, “To ti je mladiću na nernu bazu”.

Reko - je l’ ima neki lek za tu nernu bazu. . pare neću da žalim...bre greota.

Još sam neženjen.  Nisam stigo decu da napravim.

Veli on mene. . kaže: ”Ne mora da piješ lekovi, da se truješ za badava. . Nego - kaže - da ja to psihički prevaziđem.

Nisam ga više ni slušao. . uočio sam ga ki jebivetra, i netea da ga slušam. Niti me pregleđuje nit mi lekovi daje. . Kaki je to doktor.  Oni naš u Planu, za ovaku boles bi mi dao pun džak lekovi.  Ič leba da ne ručam, samo lekovi da pijem...

Nekako u to vreme i deda mi Stanojlo, počeo mnogo da pije.  

Ostarelo. . nije više za rabotu. . nema drugu zanimaciju. . pa kad se uvati za flašu. .

Ne mož ga odvojiš ki tele od sisu...Razočarat što mi ona stvar samo za pišanje služi, počnem barabar sas njega i ja da pijem. .

More obalimo ti ja i deda po tri "radenske" rakiju na dan.

Deda kod druge, se strovali pa spava. .  ja jok. . Ki da mi je ne daj bože predglavu.

I ko zna kako bi se to moje pijenje završilo da se ne desi ono sas traktor.

Svaki dan mi nana kuka: ”Mani se, bre, sinko od tu rakiju, će završiš ki Milan Živoradov”. . On se pre neku zimu tako napio, pa se strovalio u neki šanac i tu zaspao. . Bila velika zima, tu godinu. . I tako ga ujutru našli seljaci smrznutog, sa prazan čokanj u ruku.

Pričali neki po selu. . kažu utepao ga neki. . ja ne verujem. . ko će golju da utepa. .  i za šta? Nije imo za šta kuče da ga ujede... .

Tate mi ništa ne govori. . samo ćuti i puši. . Sigurno u sebe psuje. . taki je on. . ne reaguje mnogo. .  vidi se po njega, da se strošio mnogo.  Ne mož sve sam da postigne. . Veliko imanje... A ja i deda onaki pijani nismo ni za kuću a kamoli za njivu.

I sećam se jesen beše. .  Počelo se ore, a tate ne ume da rukovodi sa traktor. .

Čujem nana priča, svi po selu već poorali, samo naše ostalo.

I rešim da odem da poorem da mi više ne kevću po kući.

Ukačim ti se ja na traktor onako pijan. . Nisam ni do Vitine kuće stigo, no sam se sljuštio u jendek kod Limove štale... . . Dva meseca sam ležao u bolnice.

Ovu sam nogu slomio načisto. . ova malo naprsla. .  tu visoko.

Ušivali mi glavu na dve meste. . A one sitne ubivotine to niki nije ni brojao.

Sad kad se menja vreme. . glava i ova noga ništa. .  ova lomljena... činimiske će da se razdvoji.

Nana mi dolazila svaki četvrtak i nedelju.  Tate bio samo dvaput.  Nije mogo. . morao neki da ostane da pazi na kuću i stoku.

Jedanput i dedu dovodili. . dovezo ih Goranče Limov. . sa auto.

Deda prvo što je pitao kad ću da izlegnem, nema s koga da pije... A Goranče me zajebava, kaže: Dobro što sam mu štalu promašio. . Krava mu bila stelna. . pa sam mogo da uripim. . i s glavu da utepam tele... Ja se ne ljutim za tu zajebanciju. . znam kaki su naši seljaci. .  Al mi najteže beše kad nana počne da mi naplakuje... Kako ne može sama da posvršava po kući, tri muške duše. . treba da se opere, zgotivi, treba krave da se muzu... . Baba mi Milka umrla. . sedam godina pre toga. . pa nana sve sama.

Ja joj sve odobravam. . a znam na šta cilja. . da treba da se ženim... . da joj snajka pomaže po kuću.

Dal od onaj udarac il’ od nešto drugo,  ja sam one moje tegobe s onu rabotu prevazišo... . To sam ustanovio, kad je jedna sestra došla da me previja.

Lepa beše. . plavuška. . Ime neću da pominjem, da je ne iznesem na glas. . mož neko da čuje. . pa posle da priča... Kad su mi ono skinuli gipsove. . Posle me samo previjali...

I dođe ona da me previje. . Poče da me pipka. . tu. . pa tuna. .  Pita, “Jel vas boli?” . .  

“Ma jok velim”. . A bolelo me pomo. .  neću da priznam. . Kad, ona poče ovde, pa ovde. . i sve ovako. . razumeš me. . Osetim ja... . kao... . razumeš šta oću da kažem...  

U, reko, sunce ti kalaisano, pa de sad kad ne treba. . Sve ću se izbrukam. . poče ja da se vrpoljim. . da se ustežem. . Kaže ona. . ”Ako vas boli, samo kažite”. . ”Ama jok. . ne boli me. . nego nešto me ujelo. . pa me svrbi”. . Ja ću kao da izlažem. . vidim i ona

primetila o čem se radi. . To ne mož se sakrije. . Zacrvene se malko. .  ništa. . radi svoj poso i previja me... A ja. . da umrem od sramotu.

Posle toga su sve jednog muškarca slali da me previja.

A on, nane mu ga nabijem, nit me pita dal boli, no samo smotulji, smotulji, veže na mrtvački čvor i veli: ”Ajd’ gotovo. ”...

Kad sam iskočio iz bolnicu, bio sam se uoštrio ki nerast... Zagoreo sam bio za onu stvar ki rakisko kazanče... I mislio sam kod Micu udovicu. .  oćeš. . krivak. . na moje mesto uskočio Goranče Limov... Onaj što je dovozio, jedama moje kod men, dok sam bio u bolnice... Ja sam mislio on to komšiski, da učini... Kad ono, on ispitivao situaciju, da vidi kako ja stojim sa zdavlje.

Vidim ja nema više drandare-bez-pare. . mora se ženim.

Bio sam, da prostiš, skoro tries godine u dupe nabio. . ću omatorim pa me neće posle nijedna, razumeš me.

Kad sam se rešio. . nisam mnogo birao.

Oženi se po navadadžiluk. . Nije iz naše selo. . i tu blizu iz Podlugovo.

Svadbu smo pravili baš na Spasovdan. . beše se uvatila subota i nedelja.

Veliku svadbu sam pravio. . nisam žalio ni jedenje ni pijenje.

Reko - nek se panti kad se ženio Radomir Krstić.

I, sunce ti kalaisano, da si bio to da vidiš. . Podigli smo šatru na sred avlije. . plek muzika. . Cigani iz Vranjsku Banju... Da te ne slažem bilo je naj manje 500 duše.

Venčanje i po propis i u crkvu... Veselje što jedama biva. Jelo se, pilo. .  lumpovalo.

Ja sam se ustručavao, za piće. . posle onog sam se čuvao. . Pijem,  al vodim račun.

Kad, u neka doba dođe nana i veli: ”Nema ga tate”. . Za dedu... Ona ga je uvek zvala - tato, i ako joj se svekar padao... taki je kod nas red i običaj.

Reko:  “Kako nema?”. . kaže: “Nema ga”... Reko: ”Jesi gleda u podrum. ”. . Kaže: “Prvo sam ga tamo tražila,  nema ga. ’

Pardoniram se mlada-nevesti. . pa iskočim da vidim.

Oko kuće pijani kolko voliš,  nijedan nije moj deda Stanojlo... Oblita ja i oko plevnje i oko kočine. . nana sve za monom... Reko “Vrni se ti. . a ja ću da ga nađem”. .  ona

ništa.  Oblitasmo i oko štale. . Kad, poče Balja da muče... U, sunce, ti kasiano, šta ti je pa tebe sade? Pitam se ja u sabe. . i uripim u štalu da je umirim. Kad, imam šta da vidim. . Deda se ispružio u jasla.

Opcujem ga, mislim pijano, pa zaspo tuna, priđem da ga dignem. . a on ladan. .

Reko - mamo on ladan, izgleda umro... Pa gde sad nađe da mreš, baš na moju svadbu. . ja to kao više za sebe. . a nana odma poče. . ”Leleee jaooo. . kuku mene, mili moj tajooo,  što ne ostaviii”... Seknem se ja pa viknem - Ćut!

Ona odma zaćuta. . Reko - vrći se u šatru ki da ništa nije bilo... Zar tako svadbu da završim, svatovi da najurim.  Kad nije teo da čeka za mrenje ima da čeka za saranu.

Nana tede još nešto da rekne, al se seknu i sam izlete iz štale... ja uvatim šuške i prebacim preko dedu, da ga krave ne balave. . i iziđem.

U onu gužvu niki nije ni premetio da ga deda nema.

Dva dana ležao tamo. Tek ga treći dan saranismo, bog da mu dušu prosti.

Prvu noć sa mladu neću ti opisujem.  Nije mi zgodno...

Razumeš me... ... Imi smo zasebničku sobu. . Kupio sam bio kombinovano-nameštenu, po poslednju modu.  Niki u selo nije imao taku.  Čaršafi i jastuci Lio, dušek Jogi. . sve ki na reklamu... Zgoda i milina, bre.

U neka doba, dignem se ja da idem po sebe. Nazrnem čaršaf.

A on čis... . Počnem da je razbuđujem, reko: “Milanka, Milanka!”

Ona ripi. . ”Ju što me upudi, jebo te otac, što ne spavaš?”

Reko: “Bre Milanka, što mi ne reče da nisi devojka?”

Sebnu se ona: ”Kako. .  nisam? Nisam se do sad udavala. ”

More reko nemo se praviš šuntava, znaš šta te pitujem. . Za nevinos bre.

Ona zacvile: ”Ne greši duš Radomire. . nisam sa nikog bila, ne videla

kuću ako lažem! No nisam stigla da ti reknem, kad sam bila mala, pada sam od kanatu, i od tad mi se nešto poremetilo”...

Poremetio se ja dabogda, ako sam joj poverovao. . Al šta ću?

To ti je ki jajce. . spolja su sva ista. . ne znaš koje je mućak...šta ću sa čaršaf?! Nana će sobajle, prvo na njega da nazrne, taki je običaj kod nas.  A moj obraz je u pitanje, više no njena drndalja.

Navučem pantalone i košulju, pa iskočim iz sopče.  Svetlo ne palim. . iskradem se u avliju. . Laju kučiki. . bacim se sa kamen na Džonita. . on zaćuta. . pođem u odžakliju. . tamo smo klali svinje za svadbu. . Idem sve na prsti, ki u krađu da sam pošo, a ne. . razumeš me... . Kad, neko se zakašlja. . sam što se nisam upišao od stra. . Života mi moga. .  

Tate, sedi pod ora i puši... Reko: “Što ne spavaš bre tato?. . Koje je doba”. . On reče samo: “Neka, neka” . . i puši. Sednem i ja pored njega, pa i ja zapalim...

Ćutimo i pušimo.

Vidim ja da je on premetio da nešto nije kako valja, al me ništa ne pituje.  

Njega nikad nisam mogo da prevarim, odma me uvati u lažu... . Tri sam cigare izdimio, dok mu nisam kazao oko čega se radi. A on samo reče. . ”Ajd’!Ajd’. . još malo pa će da svanjuje. ”... ... . I šta da ti pričam. . izmaza čaršaf sa svinjsku krv.

Al ja to nisam umeo malo. . no ki da sam petla klao na Lio čaršaf...

Al kamo sreće da nisam. . da sam odma. .  šta ćeš. . tako je valjda negde pisano, pa tako i trebalo da bude... . .

 

A jesam li ti pričao kad smo išli na mobu kod Sime Lugara - turao ploču na novu kuću.  Došlo pola sela.  Sima svima pomagao kad je bilo oko šume, pa zadužio ljudi.

I sad. . bio i ovaj. . Goranče Limov. . on radeo oko mešalicu, ubacivao pesak... I upadne njemu neko kamenče u popku, te se on uvati za mešalicu i nagne se da istrese ono kamečne iz popku . .  kako je treso nogom, i držao se za mešalicu.

Vidi ga Milivoje, i mislio je da ga uvatila struja od mešalicu. Pa ti zapne Milivoje sa lopatu da ga odvoji od mešalicu. . Tako ga je odalamio da je Goranče odma pao u nesves... Pritrče seljaci. . misle ubila ga struja. Pa drž ne daj, zatrpaju ga u đubre da mu izvuče struju... . Kad se ovaj proboravio u bolnice. . Pitaju ga doktori. . Šta to bi

crni sinko?. . On veli: ”Ne znam, zadnje što se sećam to je da me žuljalo  kamenče u popku. . Ne mož da bidne - veli - da sam ovoliko najebo od jedno kamenče”... Sad ga seljaci zovu Kamenče Limov... Petnaes dana bio u bolnice. . slomio mu Milivoje ovu lopaticu tuna.

Tedo ja da idem da ga obiđem, kad ono išli ovi iz sela, al reko neću, će misli da sam došo da ga kontrolišem zbog Mice udovice. . i ne odo.

Ja oni muški problemi, više nisam imao. . radi ona rabota. . da čuknem u drvo ki topče. . kratko bestrzajno... .  prođe godina a Milanka nikako da ostane u drugo stanje.  . . Uplašim se da nije meni nešto da ne valja. . Posledica od nernu bazu. .

Doktor kaže nije. . Pre će da bude da je njena falinka . Mora da se leči...

Prodam tele i pošaljem je dvaes dana u Matarušku banju...

I da vidiš ne prođe ni mesec od kako se vratila odande a ona osta noseća.

Meni srce ovoliko.  Ki dulek... . Tu godinu pšenica i kukuruz rodili pa razlepili.

A ja dobi sina... Stanojla. . po dedi mu dadosmo ime.  

Zdrav, prav, kurat. . na tatka.  Stanojlo mi ne napuni ni 40 dana, a umre mi mama.  

Nije se mučila.  Samo navečer leže i ujutru se ne probudi... . Pokoj joj duši.

Vidiš kaki je život, sunce mu kalaisano, ne da sreći da se osili. Kod mene pogotovu. . uz svaku sreću ide i nesreća.

Tatko i ovako ne beše pričljiv,  kad umre majka, on činimiske jezik progunu.

 cigaru iz usta ne vadi.  I kašlje.  Činiti se dušu će na nos da istera.

Ja po ceo dan po polju. . imalo se radi. Tate ne može. Milanka sa detetem... pa ja sam...Kad se uveče vrnem, kad ima zgotovljena večera, kad ne. .  se sve mislim . . Ajd’ ne može od deteta... Počela me zapostavlja i u krevetu. . da mi se brani.

Jedama se vrnem sa njive. . tatetu masnica na oko. . Reko - “Šta je to oco?”. . ”Ništa veli - pao sam niz basamaci”... Pogledam Milanku, ona se pravi da posluje po kući. Uvatim je za mišku i uvedem u sobče. Reko: ”Šta je ono, sunce ti kalaisano jebem?”... “Koje”, pita. . More, nemo se praviš šuntava. Jesi li mu ono ti napravila?. .

“Jesam - veli - pa šta? Saletao me !”

Mene se smrče. . Marš, ne laži kučko. Ne bio on, pa taman da ti je zlatna i da pišaš kolonjsku vodu... . Nisam je mnogo tepao. . zbog deteta. . poče da plače iz drugu sobu, te je pustim ne dobivenu...

Dal od staros, ili od njeno tepanje, tate počeo da ćoravi.  Vodi ga i po doktori, i po vidari,  vid ne moga da mu spasem.

Ne prođe mnogo, a on oćoravi načisto.  Nije mogo sam ni da se posluša.

Najviše mi beše žao, što unuče ne može da vidi kako raste.

A moj Stanojlo, ljubi ga tata. . ko iz bare. . Počeo bio i da govori... Tata, mama, deda. . oće i baba da rekne,  nema kuj da mu se odazove... .

 

Bi žetva, te godine... samo smo jedan kombajn imali u selo i plus onaj zadružni,  za njega su mnogo uzimali ujam. Te sam jurio ona Raušev. . Kad je žetva tu nema noć-dan.

Samo što pre da se pokupi ledina, da ga nešto ne sljušti.

Završi mi kombajn, onu njivu preko potoka, u neka doba... Natovarim žito na prikolicu. . Uteram traktor u dvorište. Reko, neću noćas da ga stovarujem, nek ćuti tako, pa ujutru zorom. . Ugasim mašinu, pođem i sve gledam da vidim tatu ispod

ora. . čekam da se zakašlje... . Nema ga.

A mrklina neka udarila, da se ne vidi ni prs pred oko.

Upalim cigaru, bajagim da ispušim,  više da nazrnem gde je on... Svaki put je on mene čekao tu pod ora. . kad se vrnem iz njivu. . Pita za detelinu, kako je žito ponelo i to. . kao informisuje se, razumeš me. .

Kako sam šibicu zapalio, tako i ostado, dok mi prs ne izgore...

. . Tate... . obesio se... na ora... . .

I dan danji mi nije jasno, kako je onako obnevido, mogo štanglu da napravi, da je prebaci preko grane i sve to...

Saranismo ga u isti grob sa mamu - tako je tražio.

I na spomenik je ostavio mesto za sebe. Čak je i sliku spremio.

 

I sad ne moj da misliš da se ja ovo nešto vadim, da tražim olakšavajuću okolnos. .  bilo što bilo. . i ja počeo ponovo da pijem...sad nemam s koga kući da pijem, no sam išo  po kafane... Milanka nit me tera, nit me odvraćuje.

Prodam prase na pijac, kupim nešto detetu, a ostalo popijem.  Kad uvatim trezan dan, ja završim nešto po polju, pa se opet 2-3 dana naljevam.

 znaš kako kažu. . bog uzme pamet, pa ne vrati, a rakija uzme pa vrati,  nikad skroz.

Kad bi vašar te godine. . spremio sam se ću da idem.  Imao  sam tele za prodaju.

Milanka osta da pazi na kuću i dete.

Mamurluk me slomio, pa nisam teo da pijem još od sobajle.

Milanka me pita . . ”Oćeš da ješ nešto?”. . Reko: “Neću”. . Uzeo sam samo

slatko i vodu. . i popio kafu... Reko sebi, ću pođem sobajle da uvatim ladovinu, dok još nije upekla zvezda... Stanojlo kuka, oće sa mnom. Ušo u četvrtu godinu. . već sve zna i razume ki mator... Vodio bi ga,  al de ću ga. . tamo gužva, narod. . a i znam. . ću se usvinjim sa rakiju. . A kad sam pijan ne mogu da vodim računa ni o sebe, a kamoli o detetu.

Sam što iskoči iz avliju, vido Strvinka. . vodi dva teleta.

Viknem ga. . ”Strvinko!. . Strvinko!”. . On se ne odazivlje, a znam da me čuje.  Ljuti se kad ga zovemo Strvinko.  Ime mu Ljubinko, no seljaci ga prekrstili. . Uzo dva puta veću ženu od sebe. . i kažu prvu noć. . on zove njegovog tatka. . ”Tate, tate. . ela ovam da sobalimo ovu strvinu!”... Ja ne verujem da je to stvarno, al njega ga zovu Strvinko.

“Ljubinko!”. . Setim se ja i pozovem ga, on se odazove... pođemo zajno.

Ne kaže naš narod za badava, tamo gde ima tu se i koti.  Eto i njemu.  Krava mu se bliznila i sad dva teleta vodi na prodaju.

Idemo tako i pitamo se. . za zdravlje, za kuću, familiju.

Kad me Strvinko okupi. . te ovaki si, te onaki si. . Kuću će raturiš sa tu tvoju pijanku. Nemoga ga više slušam, seknem junca pa se razdvoji od njega. Nek ide sam, kad ne ume ljudski da se razgovara...Al pravo da ti kažem. .  zamisleo sam se.

Za tele se nisam mnogo cenjkao... dado ga jednom prekupcu iz Kosovo polje. . Dado ga bud-zašto. .  ne bi mi žao... Što da mi bude žao. . kad ću i ovako sve da popijem. .

Pođem u šatru "Kod Moravca". . Kad, baš na ulaz sudarim se s neku žensku. .  zaleteo sam se bio ki da će mi rakija pobegne. . kad pogledam ono Živana.

Uvatim je za mišku. . Reko: “Živana, ti li si?”. . Veli: ”Ja sam, a sa koga imam zadovoljstvo?” . . Reko: “Ja sam, bre, Radomir, zar me se ne sećaš?”. . Kaže: “Ja vas se ne memorišem. ”. . ”Kako se, bre, ne sećaš. . kad idosmo u onaj gustiš, pa kad me tvoj tatko popiša, da prostiš“. . Zapeo ja ki sivonja da joj objašnjavam... Kad se ona razvika: ”Šta ti je, bre, čoveče. .  pusti me!”... Živana, da ti objasnim. . ”Upomoć ljudi - poče ona da galami - manijak ljudi, pomagajte”. . Tedo ja još nešto da reknem. . kad

me se smrče, obeznanih se i pado. Ki da mi neko ponjavče izvuko ispod nogu.

Kad se razbudi. . vidim. . ja sam u šatru, neki ljudi oko men... lade me vodom. . Ja ki s kruške da sam pao... . Reko: “Šta bi to ljudi?”. . I oni mi posle pričaju. .

Ova, Živana, bila tu sa nekoga Duleta Bika.  Kažu da je radio u Nemačku ko iznosač po one noćne kafane. . Jak ki volina... A zovu ga Bik, što je jedama, za opkladu, ubio bika sa gole pesnice. . Još sam ja dobro prošo, sunce ti kalaisano.  Mogo me utepa ki zeca.

Ne kažu džaba da ludom i pijanom i bog pomaže...Al me čudi što ja tad ne beja pijan.

Sebnem se ja za džepove. .  oćeš. . nema mi ga novčanik. .  butaj, prevrći, obrći. . nema.

Znaš šta je u stvari bilo. . kad sam se ja sudario sa Živanu.

Tad je ona mene ukrala novčanik sa pare. Nije me poznlaa... razumeš me... I sad kako sam je ja uvatio, da se pozdravimo. Ona se uplašila i digla gamu. A Dule mislio da sam je uvatio na delo...te me on oplajvazio sa njegovu šaku. Sve je tako bilo ki na film...života mi moga...

I šta ću sad..."Kod Moravca" ne daju na veresiju. A ovam sam ti go ki pištolj...gde ću, šta ću, ajd’e kući...A još podne nije bilo prošlo.

Bila upekla zvezda, sunce ti kalaisano, čini se mozak će da ti izvari... Zastanem kod Jozinog bunara, umijem se malo, po licu i tuna po vratu...pa presečem preko polja.

Još iz zabrana, vidim ja neku limuzinu pred moju kuću... Crvena farba...ne znam koje je marke...nije naša.

Idem i mislim se, kuj bi to mogao da bude. Prvo reko da nije moj burazer od strica, Krsta...On radeo u Austriju i svaki put dolazio sa limuzinu.  opet reko, nije...bio onomad...nema ni petnaest dana...a i njegov auto više je onako, na plavo.

I dok se ja onako misle te ovaj je, te onaj...stigo do vratnice...Zagledam...Nova limuzina, naša registracija...KV...Kraljevo...Mi nikakvu svojtu tamo nemamo.

Pogledam u dvorište...kod ambara Stanojlo, moj sin...igra se sa nešto i ne primećava me.  Milanka je nema..... ....Tad...ki da me neki đavo zajaši.

Obikolim uz plot, pa iza štalu, preripim u jabukar iza kuće. Oslušnem...ne čuje se ništa... Ako je neki u kujnu, mora da se čuje kako džavrljaju... Prikradem se uz duvar do vrata. Ulegnem u kuću... Ništa...Taman tedo da se vrnem u avliju...

Kad čujem u sobče...neko dahće...oslušnem bolje...dahće, boga mi...Sve mi na momenat bi jasno...Koji je da je, će nastrada.

Dovatim sekirče...ono malo, stoji odma iza furunče...cepamo drva za potpalu...Imamo i ovaj električni šporet, al mnogo troši struju pa ložimo i leti...razumeš me.

Nisam ih zateko baš u rabotu...završili...razumeš me?

Ona se oblačila, a on mrcina, zapalio cigaru u krevet i puši.

Udario sam ga samo jedama...teo sam po glavi...al se izmako, pa sam ga udario tu... gde se vrat sastavlja sa telo...

Milanka projuri pored men.....Stignem je u dvorište...uvatim je za kosu pa je strovalim na ledinu...oću je udavim... I udavio bi je sigurno da ne bi tu Stanojlo, moj sin... Dete se raskuka i pade između mene i nje... Pustim je i počnem da urlam...

Ja se to ne sećam...pričali svedoci posle tu na sudu...kažu drao sam se ki da me živog deru.

Sećam se samo, posle vidim...kuća gori...A ja sedim pod ora...na tatino mesto...i pušim...Nemam snagu, ni volju, ni da ustanem.

U taj momenat nisam znao dal sam je ja zapio il’ neki drugi... Samo sedim i pušim...Tu me i milicija zatekla i uapsila...Nisam se opirao...Ne znam ni šta su me piti...ni šta sam im reko...

Posle na suđenje sam i to saznao.....da se kuća zapila od cigaru što je držao onaj ubiveni u krevetu...

 

Tu sam tri godine i četri meseca... dobio sam ... trinaest.

Za onog sa limuzinu i za Milanku... pokušaj ubistva.

Sve sam priznao... Nema tu šta da se krije...

Uzeli su mi za olakšavajuću okolnost što sam tepan pre toga i što

je bilo u afektu... I što dosad nisam osuđivan ... I to sam priznao..... .  

Al to joj ne priznajem... samo to nemo da mi dira... Ako sam je u avliju pustio, zbog Stanojla, mog sina. Sad ću, zbog njega, da je ubijem.

Pričala tamo na sudu... kad je bilo... ono suđenje... razumeš me.

Da dete nije moje. Sin moj Stanojlo... nije moj... Kaže, da je od onog ubivenog sa limuzinu.

Kako njegov, sunce ti kalaisano... kako njegov?

Jel ga on čuvao od ... ovoliko... od kilo meso... jel ga on hranio, je l’ ga on pazio kad se razboli... i svaki put skakao iz kreveta kad se rasplače noćom?..... Jel njega zvao TATA?... Jel po njejgovem dedi je dobio ime Stanojlo?... Nije!

Pa kako njegov, sunce joj kalaisano jebem?!

Izvini me, što psujem... ne mogu drugačije... tako mi došlo.

Kad bi još mogo i da viknem da me čuje onaj gore... ako postoji... da ga ja pitam... Zašto je sve ovako moro da bude.  Zašto sve meni?

 

Nisam ti pričao... uvatili i Duleta Bika... Onog što me je sljuštio u šatru na vašar... znaš bre pričao sam ti.

E, on... Tu je... Kad sam ga video koliki je, mene me odma žignu ono mesto gde me je klepio.  Mrcina od čoveka... ima ga dvesta kila.  Dva čoveka pokvario... Psuje da će da ubije Živanu... kaže ona ga prijavila... Združili smo se, sad smo i drugari... nas dvojica... ja i Dule Bik.

Pričao sam mu i za Živaninog tatka što me je, da prostiš, popišo.  On se valjao od smea... Ono jes, sad mu to dođe nekako smešno... ajd’ leži ti... pa da neko mokri vrz tebe... pa da vidim da ti bidne smešno... pa je l’ nije?

Zajebava me još, i za ono njegovo tepanje.  Kaže u ruku da ga ljubim što me lemo. Ućario sam, kaže, najmanje pet godina za olakšavajuću okolnost... Zajebava.

 Al kad i to pogledaš... ono mu tako ispada...

Spavamo u istu spavaonu... U stvari, on spava... Mi ostali ne mož oka da zaklopimo.  Hrče, brate, mož veš da sušiš, kolko duva.

Ja i kad zaspim, sanjam sve nešto, budi-bog-s nama.

Pre neku noć sanjam, tatu: sedimo, kao, on i ja pod onaj ora i pušimo... A meni mi ruke krvave do ramena... Tata me pita: “Svinju li si klao Radomire?”... ”Jok, velim, no sam jebo Milanku”

I sve nešto tako, sačuvaj me bože... I odma se razbudim... i ne mog da zaspim... ne od sna da me stra... ja u to ne verujem... Nego brate, onaj hrče, onaj mljacka, ovaj prdi... Ne možeš da zaspiš... A eto, ima oni koji i u taki uslovi spavaju ki klade.

 

Rešio sam... kad iziđem odavde... računao sam... pada se na ... baš na Spasovdan... Ima da uzmem mog sina Stanojla, da ga odvedem kod naše kuće... ne mislim ja na ona četri duvara, koja su uz to još sad i izgoreli... Nego na KUĆU... To ti je ono... gde ti se rodio tatko, deda, gde si se rodio ti... i gde treba unuci da ti se rađaju... razumeš me?

Ima da legnemo pod onaj ora... i četri dana nema da se razbuđujemo.....

A kad se naspavamo ja i moj sin mi Stanojlo, ima da napravimo taku kuću, što je niki u selo nema...

Ima da ga oženim... sam će da bira nevestu... ne na provodadžiluk... ki ja...

Ima da napravi punu avliju dece...

Snajka da čuva, a mi da uživamo... ja i moj sin Stanojlo.

Možda i neće sve tako da bude kako ja to u moj pamet zamišljam. Al  dok mislim da će to tako da bude... nekako mi lakše... razumeš me?

Ma jebem ti i život, taki kaki je.

I ti me pitaš kako mi je?

Eto, sve sam ti ispričao, pa ti sam kaži, kako može da mi bude.

Ajd’ kaži, al po duši !!!