SEME ... drama

 

Miroljub Nedović

 

 

S E M E

 

 

 

ŠTA - Drama sa prologom u trinaest silka

 

 

KAD -  Početak 41. kada 'pravi'rat još nije počeo

 

 

GDE -  Negde u Srbiji.

 

 

KO -

 

KICOŠ............. kockar i nesuđeni žandar

 

PRPA.............. nadničar, radi sve i svašta

 

KAPETAN........... bivši pešadiski oficir

 

BRICA............. berberin

 

DOBIRVOJE......... nesuđeni ratnik

 

JAGODA............ zena mu

 

OTAC.............. otac mu

 

MATI.............. majka mu

 

NIKOLA............ nesuđeni žandar

 

MILICA............ zena mu

 

JELENA............ Savina nesuđena žena

RADOVAN........... nesuđeni ratnik

 

VRAČARA...........  vračara

 

 

 

KAKO -  Lasno.

 

 

 

 

 

 

.... tad Gospod reče;

Na vas dovešću , narod iz daleka. Narod moćni.

Čiji jezik nećeš znati.

Tobolac mu ko grob razapljen stoji.

Proždrešće žetvu tvoju, hleb tvoj, sinove i kćeri tvoje

Mačem će ti tvrđave razoriti, u kojem je pouzdanje

tvoje...........

 

I bi dan. I bi noć.

I bi dan, leta gospodnjeg 1941 god.

 

 

 

PROLOG :  

 

 

/Na škrtoj svetlosti sveća naziru se dve žene koje sede oko sofre. U reci i pokretu je vračara. Mirise tamnjan.

Na niskom stočiću, sem ukovanog pogleda druge žene su još i

kotlić sa vodom i bosiljak, tamnjan koji puši, i par upaljenih sveća... /

 

VRAČARA :   Beži -  seli se .. Idi u čarnu goru, u mutnu vodu, na

Tursku svadbu i Čivutsko groblje.. gde ribe poje i petao ne peva...

 

/Nožem zahvata ugarak u tamnjanku i baca ga u kotlić  sa vodom/

 

Donese li podarak?

/Žena klimne glavom na prtenu torbu/

Spremi vina i kruva.

/Žena žurno poslušuje.. Vadi staklić vina i komad hleba/

Prođe urok kroz selo, katanac mu na čelo

Sve što srete raztoči.

Tešku ženu porodi, stelnu kravu isteli, sparasnu svinju

isprasi, skoznu ovcu iskozi...

.. Dela, čini i zbori zamnonom. !

 

/Dok govori, žena ispija gutljaj vina, malo ospe u kotlić, zatim odlomi komad hleba umoči ga u kotlić i pojede, a sve vreme ponavlja za vračarom/

 

JAGODA :   Materina majko, i po Bogu majko.

Zaklinjem te u če'tiri Rista

i u sva če'tiri evangelista, da odlaziš u šuplji bok

ođe te ostavio gospon bog.

Zaklinjem te Ristom i časnim krstom,

Ne mrtvi mi tela, ne ranjavaj mesa i ne kidaj žile.

 

VRAČARA :   Dela sad, dva gutljaja pljuni atreći progutaj.

 

/Žena u šakama uzima dva gutljaja i pljune a treći proguta.. kako joj vračara kazuje/

 

Pomozi gospode Bože i sveti Savo

i sveta prečista Bogorodice

Prvo kravama mleko banu - neg je danu

Ide vojska, i na vojsku more i dumorje

i šnjima Jagoda

i šnjima kućni dovratak - mlečni povratak

Odoše - tabor učinise i mleko povratiše

Čisto pravo - kada je sad od majke palo.

Amen!

 

JAGODA :   Amen!

 

 

1 SLIKA    /Kafana "Mali Pariz"/

 

 

/Četri dokona pajtaša, svako pre podne, ubijaju vreme uz tablanet i čokanj rakije. Uvek za istim stolom, u istom rasporedu i sa istim temama... /

 

KICOŠ :  Evo dvojčice!

 

PRPA :   Dvojčica - devojčica. Piši tablu.

 

BRICA :   Opet?

 

PRPA :   Ne opet, nego onu od maločas, nemoj da murdariš.

 

BRICA :   Koji je danas dan?

 

KAPETAN :   Jebeni! Dolaze nam jebeni dani, ja da ti kažem. Ko deli?

 

KICOŠ :   Uvek onaj ko pita. Ajde Kapetane ožeži.

 

KAPETAN :   Kicoš pregrizi.

 

PRPA :   Jesam li vam pričao ono, kad su mene i Goju golubara apsili žandari zbog one državne šume... Ma kake šume nije bilo ni tri metra drva...

E, i zatvore oni nas u neki podrum.. tuna nas držali dva dana i dve noći, bez leba i vode. Kad su došli,  treći dan, a oni zaboravili što nas apsili.. Kad...

 

KICOŠ :   Ma pričao si to već sto puta.

 

PRPA :   Ko tebi priča, ja pričam Kapetanu.

 

KAPETAN :   Pričo si i meni.

 

KICOŠ :   Pop nosi damu i keca..

 

PRPA :   Ma lako je bilo sa ovi naš žndari, nego ša će mo, ako Kitler stvarno udari i na nas.

 

BRICA :   Nije Kitler, nego je Hitler!

 

PRPA :   Ma jebo mu ja mater, kako je, al da je dobro, nije dobro.

 

BRICA :   Prič se da su neki oficiri već sakrili žene i familiju u nekakve bunkere u Banji Koviljači.

 

KAPETAN :   Ne bi me čudilo da je istina.

 

KICOŠ :   Ih, da si im ti nešto.. A? Kapetane?

 

KAPETAN :   Ne trtljaj, nego igraj.

 

KICOŠ :   A, da nam kažeš Kapetane, što su tebe škartirali?

 

KAPETAN :   Reko li ti ja da ne trtljaš!

 

PRPA :   Pusti čoveka, šta si navro. Ako neće da priča..

 

KICOŠ :   Neki kažu, zbog pića i kurvanja, al nisi ti jedini. Ne leti se iz vojske samo zbog toga..

 

KAPETAN :   Mali, nemo da ješ govna, nego igraj, ako ti se igra.

 

PRPA :   Osam i šest, četrnaest - Kralj... Šta će ovaj naš slinavko ako pripuca?

 

BRICA :   Ne sme Nemac od Rusa.

 

PRPA :   Ma krivak, ne sme. Kaki Rusi. Pomogoše nam 14 - te te će i sad.

 

KICOŠ :   Kažu da su potpisali sporazum o nenapadanju.

 

BRICA :   Ko bre?

 

KICOŠ :   Rusi i Nemci.

 

KAPETAN :   Sta zevaš, baci tu kartu.

 

BRICA :   To ne može da bude.

 

PRPA :   Kako ne može.. vidi;pet i dva sedam i tri  - deset.

 

BRICA :   Ne to, nego ovo za Ruse... Pomoći će oni nama videšeš. Deca nam se školuju u Rusiji..

 

KICOŠ :   Školuju se Komunisti.

 

KAPETAN :   Jedini naši pravi saveznici su Francuzi.

 

KICOŠ :   Francuzi, kažeš... a što nam ubiše kralja u Marselju.

 

KAPETAN :   Ubili ga naši a ne Francuzi... Pata karte!

 

PRPA :   Dete, daj jednu turu!

 

KICOŠ :   Ti si Kapetane, znači za Francuze?

 

KAPETAN :   Nisam ja za nikog. Ja sam bio za Petra prvog Karađorđevića.  NJemu sam i zakletvu položio. Al kad dođe onaj Manerhajmov kopilan.  Nisam više za nikog.

 

PRPA :   Ko?

 

KAPETAN :   Ona pobegulja?

 

BRICA :   Knez Pavle?

 

KAPETAN :   Jok nego moj deda Teodosije.. Ajde bre deli!

 

BRICA :   Bilo kako bilo, nešto se gadno sprema. Ja vam kažem. Vidite da su počeli da uniformišu. Ako ovako nastave i nas trećepozivce ima da ustroje.

 

PAPA :   Tebe sigurno neće. Ako te Švabe vide pa pomisle da nam

je sva vojska taka. Ima još grđe na navale.

 

BRICA :   Samo ti zezaj, da se nešto sprema, sprema se.

 

KAPETAN :   Ako nesto i bude, Neće Švaba pre Vidovdana.

 

BRICA :   Misliš?

 

KAPETAN :   Znam.. Pala karta.. igraj.

 

BRICA :   Vidovdan..... Samo da ne prođemo ko na Kosovu.

 

 

 

 

2  SLIKA    /Kuća Nikolića/

 

 

/ Dobrostojeća seljačka kuća. Noć već zagazila u tminu.

Uz astal, sede Otac i sin Dobrivoje. Dim u dim.

Na stolu već dopola ispijena flaša rakije i malo sira.

Puse, dopijaju i ćute.

Jagoda sedi u kraj i bavi se nečim, dok Mati na šamlici uz šporet žara vatru...

Muk od koga uši bole, prelomi materin glas.. /

 

MATRI :   Da je sreće da nam deca uši izedaju, a ne ovako. Sedimo ko na groblju..

/i ponovo muk/

Zborim ja, al nemam kome... Najuri jalovicu Dobrivoje. Dovedi rotku.

Da ti sinove rađa. Da nam se seme ne zatre...

Oćes da nam cigani ognjiste žaraju..

 

/ samo Jagodin tihi jecaj, dobi umesto odgovora/

 

MATI :   Ni jalova stoka u štali ne čuči. Pa što bi žena u kući. Praznu tikvu ni svinje ne jedu.

 

DOBRIVOJE :   Mamo!

 

MATI :   Šta mamo!?.. Kad za sedam godina nije rodila, neće doveka...

Šta mamo!? Ja i starac ćemo sutra u raku. A ti?

Kome ćeš ovoliko imanje da ostaviš?  /proguta gnev pa nastavi/ 

Šta je seljačka kuća bez čeljadi, moj sinko?

Vidiš da starcu bez flaše rakije, neće san naoči.

Ja po svu noć budna spavam...

 

/ Jagoda plače bez glasa.. Otac uz duvan i rakiju, čini se da ga se ništa ne tiče/

 

DOBRIVOJE :   Biće.

 

MATI :   Koga to zavaravaš sinko? Sebe ? Mene?Ove duvare ovde?

Nisu joj pomogli ni doktori ni babe. Kad će biti?

 

/Dobrivoje ne odgovara ništa, samo ispi u cugu/

 

 - Ćutiš. Ćutiš i ločeš. Daj to ovamo!

/Pođe da uzme flašu rakije, ali je stari zaustavi/

 

OTAC :   Ostavi to!

 

MATI :   Kaži mu i ti nešto. Sve jednako misliš što i ja.

 

OTAC :   Muči baba!

/ošinuta prekorom, ona se vrati na mesto.. pa nastavi sebi u zabradak/

 

MATI :   Popiće vas ta rakija, pre nego vi nju.. Bože.. bože što mi to radiš. Dal sam se na tebe kamenjem bacala?

 

/ A onda - jauk, krik, prasak, .. kao nalet vetra koji lomi grane i odnosi crep sa krova/

 

DOBRIVOJE :   A ja?!Ja! Na koga sam se ja kemanjem bacao!.. Kako

je meni!? Hoću grudi da otvorim!

/besno podera košulju razbacajući dugmad po sobi/

Da izvadim , ovo ovde, što me pritiska. Zubima da ga izedem. Hoću sve da razbijem, da zapalim. Da nista ne ostane.. Hoću.. hoću...

/ne nalazi reči ni uma za ono šta hoće.. šta bi.. I onda krik, urlik, gotovo neljudski, životinjske snage/ 

AAAAAA!!

/udari rukama o astal... a zatim , prazan i slomljen sede/

 

/Valjda je samo to trebalo da vazduh u sobi postane lakši.. Jagoda skoči i donese drugu košulju. Otac mirno doli još rakije.. mati se vrati poslu oko šporeta/

 

MATI :   Ti! /Jagodi/ Idi donesi još drva!

 

/Jagoda žurno posluša... sada tišina posta manje bolna/

 

OTAC :   Te godine snegovi napadali da se nepamti. Smetovi dovatili do streja. Ne možeš plotove razaznati. Bez velike nužde dovratak se ne prelazi.. Taj dan beše sunčan. Leto mu zavide.

A ja, ko da mi je neka predglavica, zapeo pa ću da izađem.... Pređem čair, pregazim led na potoku pa zaprtim uz šljivik...

 

/priča polako, kao da tumači sliku koja mu se pred očima stvara..  Dim i rakija mu pomažu da slika bude celovitija.... Uđe Jagoda sa vatom drva. On sačeka novog slušača da ostavi cepanice i da se primiri.. Pa nastavi/

 

 - Opila me ona belina, pa idem ko mađijan. Sunce otopilo koru sa snežne grbine, pa propadam do preko kolena.

Muka na svaki koražaj.. Poče neki znoj da me izbiva.

Vratio bi se. Okrenem se, vidim kuću na na topomet. Al neki me đavo tera pravo u zabran..

Mislim se, šta li ću tamo, al idem.

Ne sećam se koliko sam išo, i koliko udubih u onu šumu.

Kad najdenom, predamnom, zaglibljeni u snegu, stoje jelen i dve košute.

Sunce i sneg ih uvatilo u zamku.

Sunce raskravilo, noću očvrslu koru. I teško zverinje propalo u glib.  Dok mraz ne počne da radi, ne mogu ni maknuti.

A oči.. Da si im samo video oči.  Strah, čuđenje, poziv na pomoć. I sve zajdeno. U samo šest staklenca uprtih u mene...

Odakle tolika zver u meni tada, ja ni dan danji ne znam... Ordovem sneg i batinom im polomim zadnje noge, da ne mogu uteći, ako mraz stigne pre mene, dok pođem po nož i saone..

Dok sam žurio put kuće, preko potoka, popusti led, upadnem u vodu do iznad grudi. Led kao da se samo otvorio i opet zatvorio, ne mogu ni da maknem. Čini mi se što se jače borim da izađem to me jače steže..

Od studeni ni glasa nemam... Pred noć me našli seljaci i izvukli,  premrzlog i sa izlomljenim nogama.. Levu mi vidari nekako namestiše, al na desnu ostadoh šepav...

 

DOBRIVOJE :   Reko si mi da ti je to od rođenja.

 

OTAC :   Mislio sam da je to sva božija naplata za ono što uradih onim božojim stvorovima.. Ali izgleda da dugove još nismo izmirili.. /Jagodi/ Na, doli još rakije.

 

/Jagoda uzme flašu i izađe/

 

DOBRIVOJE :   Oco, moram nešto da ti reknem.

 

OTAC :   Mmmm?

 

DOBRIVOJE :   Bio sam danas u varoši.

 

OTAC :   Znam.

 

DOBRIVOJE :   Javio sam se za vojnu.

 

/Pogleda u vis, kao da se obraća Bogu/

OTAC :   Šta još hoćeš?

/A onda se obrati sinu/

 - Nisi li prestar? Oni regrute kupe.

 

DOBRIVOJE :   Nisam. Znaš i sam.

 

OTAC :   Ko će zemlju da radi?

 

DOBRIVOJE :   Jagoda je tu. Vas dvoje koliko možete.  Uzmite i nadničare.

 

OTAC :   Tako ga ti ceniš?

 

DOBRIVOJE :   Tako.

 

MATI :   Ne može. Ne dam!

 

OTAC :   Muči ženo!.. Šta hoćeš? Moj blagoslov?

 

DOBRIVOJE :   Neću ništa. Al morao sam da ti kažem.

 

OTAC :   Ženi, jesi li rekao?

 

DOBRIVOJE :   Nisam.

 

OTAC :   Kad ćeš?

 

DOBRIVOJE :   Večeras u postelji.

 

OTAC :   Onda je bolje da odmah pođeš.. I ja bi da

legnem. De, pomozi mi.

/Umoran, pripit i šepav otac se teško pridiže sa stolice. Mati priskoci da mu pomogne i ona/

 - Beži ženo, toliko sakat nisam.

/Šepajući polako izađe  a za njim i žena mu. Dobrivoje se vrati za astal, zapali cigaretu i osta da čeka ženu da donese rakiju/

 

 

 

3 SLIKA :     / Kuća Vasića/

 

 

/Kuća sirotinjska, ali puna neke topline koja zrači odasvud.  

Milica, zadremala za stolom. Ispred nje zdela puna popare...

Ulazi Nikola.. Videvši je gde spava, polako ostavlja sekiru i gunj, sve pazeći da je ne probudi, i polako seda za sto.. Kad primače poparu, ona se trgnu i probudi/

 

MILICA :   Juu!

 

NIKOLA :   Izvini, nisam hteo da te uplašim.

 

MILICA :   Ja te čekala, pa zadremala.

 

NIKOLA :   Trebala si da legneš

/počne gladno da jede/ Hoćes i ti?

 

MILICA :   Ne mogu.. neću.. Samo ti jedi. jesi li umoran?

 

NIKOLA :   Još pitaš. Na seči smo bili samo ja i Mikan. Velju, oteraše u vojsku... Priča se,  kažu, predratno stanje. Gazda se uzmuvao ko da mu rastu kutnjaci. Iz strugare mu pozvali neke radnike. On se uplašio za sina. Samo sikće i

ujeda ko besno pašče..

 

MILICA :   Popara se ohladila.

 

NIKOLA :   Neka.. Da vidipš i stoka ko da nešto predoseća. Uzmuvala se pa neće da sliša. Umalo Mikana ne satre gor u Nadvisu.

 

MILICA :   Nikola...

 

NIKOLA :   Da mu ja ne doviknuh :  " Pazi Mikane.... "

MILICA :   Noseća sam..

 

NIKOLA :   ... obogalji se čovek za sva vermena.. Molim?

 

MILICA :   Kažem, noseća sam.

 

NIKOLA :   /opeče ga ladna popara/ Ti si... Mislim naše?... Jel muško?.... Ustvari...

 

/ I oboje prasnu u smeh. Ne dojede poparu, već onako smeten sa kašikom u ruci, priđe joj i sede uz  skut/

 

NIKOLA :   Jesi li sigurna?

 

MILICA :   Aha!

 

NIKOLA :   Bila si kod baba Drage?

 

MILICA :   Bila.. Tri puta sam mokrila na sekirče, i tri puta je rđa  zavatila.

 

NIKOLA :   Moje sekirče? /shvati grešku/ Neka si.  …I šta kaže, kad će beba?

 

MILICA :   To ne zna tačno.. kazaće mi kasnije, po stomaku.. Kaže i da sam zato bila bolešljiva.

 

NIKOLA :   Sutra te vodim doktoru.

 

MILICA :   Ne, to tako treba. Sve noseće tako.

 

NIKOLA :   Ako. Ipak idemo.

 

MILICA :   Nemoj Nižo, trebaće para za to.

 

NIKOLA :   Pitaću gazdu da pređem u strugaru. To se bolje plaća. A sada mu i radnici trebaju.

 

MILICA :   Daleko je do varoši. Kako ćeš svaki dan?

 

NIKOLA :   Ih, kako. Olako. Za moju  Milicu i sina , mogu sve.

 

MILICA :   A šta  ako ne bude sin?

 

NIKOLA :   Biće. A i da ne bude, curice su još slađe. Pa sledeće sin.

 

MILICA :   Pa opet curica..

 

NIKOLA :   Pa dva sina..

 

MILICA :   Crni Nikola, koliko to dece misliš da imamo?

 

NIKOLA :   Dece, ko šume.

 

MILICA :   Ko će to nahraniti, obući?

 

NIKOLA :   Kako , ko?.. Ja Milice.. ja... Dok je u mene zdvalja i snage, biće svega.. Eej!/seti se/ Znaš šta smo zaboravili?

 

MILICA :   Šta?

 

NIKOLA :   Ime? Kako će da se zove?

MILICA :   Ti reci. Kako ti kažeš, tako.

 

NIKOLA :   Stojan. Po mom ocu Stojanu, pokoj mu duši.

 

MILICA :   Lepo ime.

 

NIKOLA :   A onda;Milutin, Dragojlo, Miloje, Nikolija,  Leposava,  Milorad, Vuk, Stefan, Uroš, Stanoja... Pola Srbije ima da napravimo.

 

 

 

4 SLIKA   / Kuća Nikolića/

 

 

/ Dobrivoje se za vojsku sprema. Na stolu veliki drveni, vojnički sanduk.. Majka pakuje, Jagoda prinosi robu, otac ćuti uz duvan i rakiju. Dobrivoje oblači novu

preobuku... Sve to traje sporo uz religiozni mir. Kao  da čekaju nekog ko će jednom rečju da prekine sve i ponovo vrati spokoj i prividnu sreću u kući Nikolića/

 

 

DOBRIVOJE :   Moram da požurim. Uteći će mi voz.

 

MATI :   Dobrivoje. / rekla bi nešto, ali joj bol u grudima neda/

 

DOBRIVOJE :   Psst, hajde da se pozdravimo.

/zagrli majku.. a zatim priđe ocu. sačeka da ovaj ustane, a potom ga zagrli, jako, jako.. otac mu ne uzvrati zagrljaj/

 

OTAC :   Nemam šta da ti kažem.

 

DOBRIVOJE :   I ne treba.. /ne odvajajući pogled od oca/ Jagoda!

Prospi vode iz čuture i nalij rakije.

 

/ Jagoda pogleda u svekrvu, i tek kad joj ova odobri klimnuvši glavom, Jagoda poslišuje/

/Dobrivoje sačeka da mu žena izađe, pa nastavi/

 

DOBRIVOJE :   Čuvajte mi ženu, dok se ne vratim. Dobra je ona. /proguta uzdah/ Nije ona "jalovica", "prazna tikva".. Ja sam!

 

OTAC :   Marš!

 

DOBRIVOJE :   Nije njiva, no seme  ne valja.

 

OTAC :   Muči, ni reči više!

 

DOBRIVOJE :   Istrisao sam ga ja, i kod devojaka i kod udatih žena, i ni jedena ne zakači... A ne mogu sve falične biti.

 

OTAC :   Pa ćes u vojnu. Ko veliš, ako ne možeš da rađas,  ono da ubijas.

 

DOBRIVOJE :   Pusti to, oco...... A ti stara, od sad po imenu da je zoveš..  Eto, mozda sam trebao to ranije da vam kažem. Možda bi sve drugačije bilo.. ali....

 

/ Mati u kamen, ni glasa ni pokreta. Uđe Jagoda sa čuturom/

 

DOBRIVOJE :   A sad iziđite sa ženom u samu da se pozdravim.

 

MATI :   Sine!

 

DOBRIVOJE :   Dobro je majko, dobro je. Iziđte..

 

/Jagoda i Dobrivoje ostadoše sami. Gledaju se.

Reci im ne trebaju. ćutanjem razgovaraju/

 

JAGODA :   Baš si rešio?

 

DOBRIVOJE :   Rešio.

 

JAGODA :   Oćeš da se čuvaš?

 

DOBRIVOJE :   Od koga?

 

JAGODA :   Od sebe.

 

DOBRIVOJE :   Nemoj Jagoda, ne sada.

 

JAGODA :   Neću.

 

DOBRIVOJE :   Čuvaj mi stare.

 

JAGODA :   Koliko oni mene, toliko i ja nji.

DOBRIVOJE :   Jeste li mi sve spakovale?

 

JAGODA :   Sve.

 

DOBRIVOJE :   Plače mi se..

 

JAGODA; Plači onda. bar nečim pokaži da ti je stalo do mene.

 

/ Dobrivoju jurnuse suze na oči, i on kao malo dete, baci se Jagodi na nedra... poče da jeca. Ona ne plače. Presušila valjda, šta li. Ali ga blago i sažalno pomilova po kosi/

 

 

 

 

5 SLIKA     / Kafana " Mali Pariz" /

 

 

/ Za stolom su Kapetan, Prpa i Kicoš. Čokanji stigli a Brice još nema/

 

KICOŠ :   A da opalimo jednu u trojku ?

 

KAPETAN :   Sad će Brica.

 

KICOŠ :   Dok ne stigne?

 

PRPA :   Polako bre kud si navro.

 

KICOŠ :   Svrbe me dlanovi, ima da vas deljem ko čobanin

motku. Kad mene svrbe dlanovi , to nešto znači.

 

PRAPA :   Znači da si obeležio karte, ili si opet negde nešto drpio.

 

KICOŠ :   Kad sam ja beležio karte, ajde kaži?

 

PRPA :   Pa kako to da ti uvek dobijaš?

 

KAPETAN :   Pijanom i ludom i bog pomaže.

 

KICOŠ :   More da vidiš Kapetane, ne uzdam ti se ja mnogo u boga. Pomeni ga, prekrsti se, ali se uzdaj najviše u sebe.

 

/ U kafanu uđe jedan devojčurak. Razabra se po kafani pa priđe stolu, gotovo uplašeno/

 

JELENA :   Savo!

 

/ Kicoš skoci. Zbuni se za trenutrak/

 

KICOŠ :   Jelena! Sta ćeš ovde? / Ne dočeka odgovor/

Ej sad ću ja. /izgovori se drugarima pa izvede Jelenu napolje/

Hajdemo napolje.

/kad iziđu/

Jeco, šta je bilo?

 

JELENA :   Imam nešto da ti kažem.

 

KICOŠ :   Kaži?

 

JELENA :   Ne mogu ovde. Hajdemo negde drugde.

 

KICOŠ :   Ne mogu sad. Videla si da me ljudi čekaju. Ajde kaži?

 

/Jelena ćuti. Udiše suze. /

 

KICOŠ :   Jel te otac opet tukao?

 

JELENA :   Nije to.

 

KICOŠ :   Pa ajde kaži. Nećemo valjda ceo dan ovde da stojimo.

 

JELENA :   Savo!Noseća sam.

 

KICOŠ :   Šta si?

 

JELENA :   To što si čuo.

 

KICOŠ :   Moje je?

 

/Jelena zarida, i počne da ga udara pesnicama/

 

KICOŠ :   Dobro moje je. Šalio sam se. Stani Jeco. Smiri se. I šta ćemo sad?

 

JELENA :   Ja sam to tebe došla da pitam.

 

KICOŠ :   Šta kažu tvoji?

 

JELENA :   Nisam im rekla. Oca bi me ubio.

 

KICOŠ :   I nemoj ništa da im pričaš.

 

JELENA :   Ali...

 

KICOŠ :   Nema, ali.. Čim sredim ono sa mojima uzećemo se. Ako te

tvoji ne daju, pobećićemo.. Važi?

 

JELENA :   Aha!

 

KICOŠ :   Ajde sad idi kući, ja moram nazad. Čekaju me.

 

JELENA :   Savo!

 

KICOŠ :   Molim?

 

JELENA :   Oćes doći večeras?

 

KICOŠ :   Nećemo večeras, da tvoji ne posumnjaju. Idi sad.

 

/Jelena se okrene i otrži.. Kicoš se vrati u kafanu/

 

PRPA :   Beše li ovo Sentina ćerka?

 

KICOŠ :   Glej si poso Prpane.

 

PRPA :   Ako vas Senta bude video zajno. Odraće vam kožu..

 

/Dolazi Brica/

BRICA :   Dete, daj ljutu!

 

PRPA :   Gde si bre do sad? Mi mislili...

 

BRICA :   Šta je, zar niste čuli?

 

PRPA :   Šta?

 

BRICA :   Nemci bombardovali Beograd.

 

PRPA :   Ne pali Brico. Prošo prvi april.

 

BRICA :   Javili na radiju. Rano jutros, Nemci bombardovali Beograd

 

KAPETAN :   A objava rata?

 

PRPA :   Kažu poslali telegram. Ali još nije stigo... Kava objava. Udario Švaba mučki.

 

KAPETAN :   Ti Brico rece, ne sme Švaba od Rusa.

 

BRICA :   Čekaj samo da se Rusi priberu, pa ćes da vidiš.

 

KICOŠ :   Kažem vam ja da mene svrbe dlanovi.

 

PRAPA :   Požurio Kitler majku mu švapsku.

 

KAPETAN :   Došli aeroplanom, da su išli peške nebi pre Vidovdana.

 

KICOŠ :   Ko igra?

 

KAPETAN :   Igra mečka i pred naša vrata.

 

 

 

 

6 SLIKA :     / Raspad vojske/

 

 

/Veći deo raspuštene vojske zarobili Nemci. Onaj manji deo, krijući se po šumama i gudurama, vraćao se kući. Kaljav i umoran, Dobrivoje u nekom šljiviku, daleko od puta, puši jednu od poslednjih cigareta.

Nesto šušnu, on ugasi cigaretu i zaleže.. /

 

DOBRIVOJE :   Ko je tamo?

 

RADOVAN :   Ko pita?

 

DOBRIVOJE :   Vojska!

RADOVAN :   Čija?

 

DOBRIVOJE :   Naša!

 

RADOVAN :   Koliko vas ima?

 

DOBRIVOJE :   Troica! /slaga/ A vas?

 

RADOVAN :   Sam sam!

 

DOBRIVOJE :   Baci pušku!

 

RADOVAN :   Nemam je!

 

DOBRIVOJE :   Priđi. Polako da te vidim.

 

/Vojnik prilazi polako, oprezno. Kad sasvim priđe,  Dobrivoje se pridiže/

 

RADOVAN :   Gde su drugi?

 

DOBRIVOJE :   Nema. Sam sam.

 

RADOVAN :   Iz koje si?

 

DOBRIVOJE :   Pevi dobrovoljački. A ti?

 

RADEOVAN :   Šesta pešadiska. Bivša, od prošle noći.

 

DOBRIVOJE :   Imaš cigaru?

 

RADOVAN :   Imam. Ali mora da zavijemo.

 

/Radovan vadi kesu duvana.. sedaju i zavijaju/

 

Razbucaše nas, majku im jebem a mi ni metka ne ispalismo... Prvo oficiri okrenuše guzice. U guzicu ih jebem.. A za njima vojska.. kud koji.. Sramota brate,  sramota. I pred Bogom i pred narodom.. Jel to ona Srbija sa Cera i

Kolubare?Jel to ona Srpska vojske što pređe Albaniju?

 

DOBRIVOJE :   Gde ti je puška?

 

RADOVAN :   Gde i tvoja. Menjao za komad hleba i litar rakije. Sve ode. Ziva sila i oružana sprema, sve u pizdu materinu... Onomad idemo u maršu.. Mene cipela nažuljala pa zastao. Kad oni usranko,  podoficir,  dreknu;"Napred svinjo!"

Drekene on a dreknem i ja.. "Vrati reč. Neće sutra svinja da ratuje. No će da ratuje vojnik"... Al jebo rata što ga ja odratova.... Šta reče odakle si?

 

DOBRIVOJE :   Iz Zlokuće.

 

RADOVAN :   Zla nam kuća svima sada... Ja sam ti Moravac, iz Bukovika. Kući imam sina i dve ćeri. Sve jedan drugom do ušiju.. Pravio sam ih na juriš. Brzometno. Kratkotrzajno. Znao sam ja da Srbin ne može dugo bez rata. Pa prilego ko nerast. daj reko dok se cevi hlade...

 

DOBRIVOJE :   Ja imam dva sina, dva jablana. /slaga/

 

RADOVAN :   Nek su ti živi zemljače.

 

DOBRIVOJE :   I tvoji vojniče. Da nazdravimo?

 

RADOVAN :   Ja moju iskapio odma. /pokazuje čuturu/

 

DOBRIVOJE :   Imam ja.  /vadi svoju/Hleba nemam.

 

RADOVAN :   Nemam ni ja. Al kad ima mučenice, hleba i ne treba.

 

/nazdravljaju, krste se i piju naustac/

 

Već dva dana i dve noći se lomatam po ovim zabitima.  Ne zbog straha. Nije me strah. Ovoga mi krsta, nije. Već od sramote. Krijem se od ljudi ko od čume.

Pitaće me neko :   "Što nisi u rovu?" "Gde ćeš?""Gde ti je puška?"... A ja? Šta da im kažem.. Ko će Srbiji i deci u oči pogledati?

 

DOBRIVOJE :   Na potegni.

 

RADOVAN :   Potegli smo mi mečku za rep, i odmah smo je pustili. Zbog toga ima i da najebemo.

 

DOBRIVOJE :   Pusti to.

 

RADOVAN :   Ne pušta "to" mene. Sta ću?

 

DOBRIVOJE :   Pomoli se.

 

RADOVAN :   Da znaš. To nam jedino i ostaje. Da se molimo i da se nadamo da Bog neće dati sve da nas satru. Pa jednu Srbiju na svetu ima.

 

DOBRIVOJE :   Ides kući?

 

RADOVAN :   No deću, u pizdu materinu. Čeka me nejač. A imaće i posla na pretek. Morava je sad nadošla pa sve kipi. Odneće letinu.. Zemlja traži da se čuva od

svakakavih nedaća. A leti, mater joj jebem, mirna i krotka, rukom da je miluješ...

 

DOBRIVOJE :   Ko? /prenu se iz misli/

 

RADOVAN :   Morava!... OJ MORAVO, OJ MORAVO

MOJE SELO RAVNO

KAD SI RAVNO, KAD SI RAVNO

ŠTO SI VODOPLAVNO....

Jebo i zemlju i narod i reku. Da mi nije ove dece kući. Seo bi u šajku, pa niz Moravu. Pa kud ona tu i ja. Kazu da tamo negde na kraju svih reka, ima neka zemlja, gde sve pada s neba. A ti nista ne radiš.

Po ceo dan ležis. Ovako ko ovo sad, ti i ja..

 

DOBRIVOJE :   Ko kaže?

 

RADOVAN :   Jebem li ga ko... Pričao neki, tamo po selu. Al; se nešto mislim. Ako stvarno ima taka zemlja. Nije za seljaka. Seljaku i kiša pada u nevreme, a ne kad mu treba. Vidim seljak si covek,  znas o čemu ti pričam.

 

DOBRIVOJE :   Znam.

 

RADOVAN :   Pričaju ljudi svašta, a narod blentav pa svašta i veruje...  Name nam ne trebaju ni Nemci, ni Turci ni Morava ni suša..  samo da nas puste dvaes godina da mirujemo, mi ima među sebe da se potamanimo. Ne kazu žabe :  "Čovek je čoveku - vuk

 

DOBRIVOJE :   Sanjaš li?

 

RADOVAN :   Kako ću da sanjam, kad ne spavam ljudski.

 

DOBRIVOJE :   Mene u snu progone kurjaci.

 

RADOVAN :   To su Švabe. /tumači san/

 

DOBRIVOJE :   Ne kolju me, samo obliću oko mene...  Reže, iskeženih zuba, podvijena repa.. samo tako kruže.. Ima jedno štene u čoporu. I sve bih da ga uhvatim, al kurjaci počnu da škljocaju zubima pa se uvek tu sebnem i probudim..

 

RADOVAN :   Ne znam šta to može da znači.

Ja samo tako legnem, pa se zamislim.. Mislim na onu moju dečurliju.. šta li sad rade. Pitaju li za mene... Mislim na stoku, dal se telila, jagnjila.   Dal su sejali na vreme.

A mislim boga mi i na ženu.. Još je mlada , u snazi.

A oni podpenžeraši, samo čekaju da zamakneš iza brda i da ženu ostaviš samu..

 

DOBRIVOJE :   Nebi valjda..

 

RADOVAN :   I ja se tešim da nebi.. Al znaš kako je.  Kom je suđeno,  gaće mu same padaju.. Pa se onda naljutim na nju.. I kažem sebi :  "kad dođem kući, odraću je od batina.. Dal jeste il nije. "... Al posle je opet zamišljam sa decom, pa mi milo i razljutim se...  Ma samo da mi je da vidim, onako, iz

dalja, moju kuću... Puši li ožak. Lakše bi mi bilo.....

 

/dobro poćute/

 

DOBRIVOJE :   Svanuće uskoro.

 

RADOVAN :   A ni rakije više nema.. Valjalo bi da krenemo.

 

DOBRIVOJE :   Valjalo bi.

 

RADOVAN :   Ja idem niz strminu, mora da pređem put dok još nije svanulo.

 

DOBRIVOJE :   Ja ću ovde kosom, pa preko brda.

 

RADOVAN :   Evo ti malo duvana, da imaš za usput.

 

DOBRIVOJE :   Hvala. Da se pozdravimo?

 

RADOVAN :   I da se poljubimo. I mi smo neki jebeni ratni

drugovi,  mater mu jebem

/tri puta se poljube/

.. Ajde ti prvi, prvi si i došo.

 

/Dobrivoje krene, ali ga glas zaustavi/

Ispisnice, kako ti je ime?

 

DOBRIVOJE :   Dobrivoje!

 

RADOVAN :   Ja sam Radovan. Bog neka te čuva Dobrivoje. I tebe i tvoju decu.

 

DOBRIVOJE :   I tvoje Radovane! / ode/

 

 

 

 

6 SLIKA  / Kuća Vasića/

 

 

/ Milica u poodmakloj trudnoći, sedi i krpi čarape. Nikola pravi kolevku od drveta/

 

MILICA :   Kako je dole u varoši?

 

NIKOLA :   Nikako. Svuda Nemci, i neki naši su sa njima.

 

MILICA :   Dal vas diraju što?

 

NIKOLA :   Jok. Kažu,  samo, da se po mraku ne sme ići po varoši bez dozvole i da svako radi svoj posao, i nema za šta da ga diraju.

 

MILICA :   A vojska?

 

NIKOLA :   Čija?

 

MILICA :   Naša?

 

NIKOLA :   Neke oterali u logore i na rad u Nemačku,  neki prišli uz Nemce, a neki se još smucaju tu po šumama.

 

MILICA :   Šta traže, što ne idu kući?

 

NIKOLA :   Bog te pita, zašto. Čujem, žale se seljaci, tu iz sela da im kradu kokoši i jaja.

 

MILICA :   A što im ne daju nešto za jelo, pa da ne kradu?

 

NIKOLA :   Ih, zašto. Najviše stiskaju oni što imaju.

 

MILICA :   Jesi li kupio soli?

 

NIKOLA :   So, jesam. A kvasca nema nigde. Sutra je pijaca, pa ću videti ponovo.

 

MILICA :   A kozu?

 

NIKOLA :   I kozu ću sutra da kupim.

 

MILICA :   Vidi samo da ne bude stara, take ne daju baš mnogo mleka

 

NIKOLA :   Znam, de.

 

MILICA :   Hoćemo li na počinak?

 

NIKOLA :   Evo samo još ovo da uglavim ovde.

 

MILICA :   A Velja, jel se vratio?

 

NIKOLA :   Jeste. Ali ne radi. Kriju ga njegovi. Plaše se da ga Nemci ne odvedu.... Evo, gotovo je. Ajde ti, sad ću ja.

/ čuje se lupa na vratima.. Milica i Nikola se zagledaju/

 

MILICA :   Ko li je to u ovo doba?

 

GLAS :   /Iz vana se čuje glas/ Domaćine! Otvori!

 

MILICA :   Nikola. /zove ga na oprez/

 

GLAS :  Nikolaa! /poziva glas iz vana/

 

NIKOLA :   Zove me po imenu... Idem!Idem!

/Milica sluša glasove/

Uđite!

 

KICOŠ :   Ja ću da uđem, a on može i da pričeka napolju..  Jedva te nadjosmo u ovoj vukojebini.

 

/Ulazi Kicoš u žandarskoj uniformi a za njim Nikola/

 

NIKOLA :   Savo! jesi li to ti?

 

KICOŠ :   Ja sam.

 

NIKOLA :   Ne mogu da te poznam u toj uniformi. Odakle ti to?

 

KICOŠ :   Polako bre, kud si navro. Jel ovo snajka?

 

/Milica prilazi i zdravi se sa njim/

 

NIKOLA :   Jeste. To je moja žena Milica. A ovo je kum Sava, sin kuma Nikole... onog što me je krstio. Znaš kuma Nikolu?

 

MILICA :   Znam.

 

NIKOLA :   Sedi kume.

 

/Milica odmah prinosi meze i rakije/

 

KICOŠ :   Ti bre kume ode u hajduke.

 

NIKOLA :   Što?

 

KICOŠ :   Pa gde si kuću podigo u ovoj planinčini, ko kurjak jazbinu.

 

NIKOLA :   Ovde već bila kuća. Ja je samo malo dotero. A i lakše

mi zbog posla, zbog šume, znaš... A otkud ti u ovo nevreme?

 

KICOŠ :   Ja sam u vrme pošo, al dok te nađoh.

 

NIKOLA :   Mogo si me naći dole u strugari.

 

KICOŠ :   Tražio sam te, ali si već bio otišo.

 

NIKOLA :   Pa šta je hića kume?

 

KICOŠ :   Nije hića. Stvar je ovaka. Kao sto vidiš kume, postavljen sam za žandarskog narednika.

 

NIKOLA :   Otkud to?Ja koliko znam, ti si vazda bio u zavadi sa vlašću.

 

KICOŠ :   To je bilo za one vlade. sad je drugo.  Tražili Nemci poverljiva čoveka za taj posao. A ti znaš mene. kako da me bacis, ja se na noge dočekujem. I eto.. kako mi stoji?

 

NIKOLA :   Nekako ti ne liči.

/Kicoš se napravi da nije čuo komentar pa nastavi/

 

KICOŠ :   Meni treba ađutant, posilni, kako hoćeš ga zovi. Pa se setih tebe. Znam da si domaćin čovek,  radan i pošten.

 

NIKOLA :   Nemoj kume. Nije to za mene.

 

KICOŠ :   Zajebi to kume. I ja sam mislio da nije za mene. Pa ipak vidiš da jeste. Dobro plaćaju. Ništa ne radiš. Izigravaš vlast i ko ih jebe.

 

NIKOLA :   Nije baš to tako.

 

KICOŠ :   Kume da skratimo priču. Vidim snajka je u blagoslovenom stanju. Ti nemaš ni zemlje ni stoke. A ovaj rat neće skoro da završi. Misli malo i na to dete, što treba da se rodi.

 

NIKOLA :   Kume.

 

KICOŠ :   Nema, kume. Razmisli dobro i ako si voljan,  sutra zorom kod mene u stanicu. Ja toliko a ti kako hoćeš... Daj sad nešto da popijemo.

 

/Zatečen,  Nikola zaboravio da sipa rakiju. Hitro naliva piće i nazdravljaju/

 

NIKOLA :   Živeli!

 

KICOŠ :   Živeli kume. da si mi živ i zdrav, sto godina, i ti i kumica i buduće kumče.

 

NIKOLA :   Hvala kume.

 

KICOŠ :   Nismo se videli.. Koliko ima?

 

NIKOLA :   Ima bogami, peta godina.

 

KICOŠ :   Ima toliko?

 

NIKOLA :   Ima.

 

KICOŠ :   Eto vidiš. Ti se za to vreme i oženio.  Skućio. Dete napravio. A ja?...

 

NIKOLA :   Kako su tvoji?

 

KICOŠ :   U zavadi smo. Ne govorimo, biće druga godina...  Sipaj još jednu pa da idem.

 

/Nikola mu sipa, on ispije na izdušak i krene/

 

NIKOLA :   Sedi kume...

 

KICOŠ :   Idem, ima puta do varoši.. Snajka, ovo je za kumče, ako se ne vidimo.

/izvadi i stavi pare na sto/

 - Nikola, nemoj da sam žabe dolazio.. Zdravo.

 

/kao sto se iznenada pojavio, tako je i nesta.  Milica i Nikola ostaše ne isprativši ga, uhvaćeni u misli/

/Nikola sede i poče da se igra sa čašom.. /

 

MILICA :   Nikola. Šta ćeš?

 

NIKOLA :   Šta ću? Neću! Šta, šta ću.

 

MILICA :   A ako te sutra mobilišu za vojsku.

 

NIKOLA :   Ma kakva vojska. Propala država.

 

MILICA :   Nikad se ne zna. Očas to može da se okrene.

 

NIKOLA :   A kako ćes ti, takva, ovde sama?

 

MILICA :   Ako sam noseća, nisam bogalj, bože me prosti.  Kako sam i do sad.

 

NIKOLA :   Nije to isto. Žandarski je to poso. Može bit i po tri

dana da ne dolazim kući.

 

MILICA :   Ne plašim se ja da noćevam sama. A kada bude pred porodom, zvaću baba Dragu. Ti i ovako tu ništa ne možeš pomoći.

 

NIKOLA :   Plašim se Milice.. U gluvo doba dolazi samo zlo. Nikad dobro.

 

7 SLIKA  :    / Kafana "Mali Pariz" /

 

 

/ Ni okupacija ne sprečava staro društvo za čašicu i "tablanet". Sve je isto, osim što je sada Kicoš u uniformi,  a Kapetan bez nje.... /

 

 

PRPA :   Prođe li dupla desteka, nešto ne pamtim?

 

KICOŠ :   Igraj pa ćeš da vidiš.

 

PRPA :   More evo žandar, pa ga jebi.

 

KICOŠ :   Slušaj Prpo, nemoj da zajebavaš, jel znaš.

 

PRPA :   Ništa tebi nisam reko, na kartu mislim.

 

KICOŠ :   Ajd, ajd.

 

KAPETAN :   Piši tablu!

 

BRICA :   Odnese talon, majku mu.

 

PRPA :   Jeste li čuli, neće Miletu da daju četres dana.

 

BRICA :   A nisu ga, bigami, poštovali ni za života.

 

KAPETAN :   Doći će on po svoje, ne dao bog da si dužan mrtvima.

 

PRPA :   Sirotinja bre, nema odakle... Sećam se kad ga aranjivasmo.... Ćerka mu Milena.. plače, suza, suzu stiže. Ja prišo tešim je, a ona veli;.

"Ma ne plačem ja za njim, no sam gladna"

 

BRICA :   Sirotinjo i bogu si teška.

 

KAPETAN :   Tek će biti gladovanja.

 

PRPA :   Videste li Vasu - Rašinog kaki se napravio. U čavuru da uripi a da se ne nažulja.

 

KICOŠ :   E, pa nekom pos a nekom mrs.

 

BRICA :   Može to i na dobro da izađe.

 

PRPA :   Koje crno dobro?

 

BRICA :   Srbin ne razmišlja glavom, no stomakom. Kad oseti glad, možda će onda da ustane protiv dušmana.

 

KICOŠ :   Brico nemoj da ješ govna, nisi u oskudaciju.

 

PRPA :   Pravo Brica kazuje. Švaba nam se po avlije mota, a mi ništa.

 

KICOŠ :   Šta blejite to?

 

PRPA :   Ovce bleje, a mi razgovaramo.

 

KICOŠ :   More blejite ko šuti ovnovi.

 

PRPA :   Mislim samo...

 

KICOŠ :   Ko ti daje da misliš.. ne brabonjaj no igraj.

 

PRPA :   Šta da igram, nemam više karte..

 

KICOŠ :   Onda uzmi pa broj.

 

BRICA :   Ja ću štihove, a ti broj karte.

 

/broje karte/

 

PRPA :   Karte su vaše.

 

BRICA :   Dobro. Znači, dvadest i tri na karte.  Dvadesetri!

 

KICOŠ :   Ostalo nama. Piši.

 

/u kafanu uđe Jelena. Stomak dobro zabrežio. Čim je vide Kicoš skoči/

Reko sam ti da ne dolaziš ovamo. Izlazi napolje.

/skoro je izgura iz kafane/

Što si došla. Jesam li ti reko da ne dolaziš ovde.

 

JELENA :   Morala sam nege da te nađem. Otkad te nema.

 

KICOŠ :   Žandar sam. Imam posla.

 

JELENA :   Vidim. Od kako si obuko uniformu nisi navraćao.  Ja nisam mogla više da krijem. Vidi se Savo. Ja sam mojima sve rekla.. Oca je prvo hteo da te ubije.  Al sad ne sme zbog uniforme.. Oće mene da najuri iz kuće..  A ti znaš šta si obećao.

 

KICOŠ :   Još sa mojima nisam ono raščistio.

 

JELENA :   Meni ne treba tvoje naslestrvo.

 

KICOŠ :   Ali meni treba.

 

JELENA :   A kopile, jel ti treba?

 

KICOŠ; Neće da bude kopile. Reko sam ti. Uzeću te.  Strpi se malo.

 

JELENA :   Dokle?Ja ću da se strpim. Ali ono neće. Ni moj oca neće.

 

KICOŠ :   Slušaj Jelena, idi sad lepo kući. I kaži Senti, tvom ocu, da nesme ni prstom da te takne, inače će samnom da ima posla...

I još mu kaži da u sledeću nedelju dolazim po tebe da te vodim. Tako mu kaži.

 

JELENA :   Savo..

 

KICOŠ :   Šta je?

 

JELENA :   Ti mene više ne voliš.

 

KICOŠ :   Idi!

/Ona ode a Kicoš se vrati kartašima/

 - Ajde bre Prpo podeli.

 

PRPA :   Dokle više ja da delim?

 

KICOŠ :   Bolje da deliš, nego da prosiš.

 

PRPA :   Sta si se bre ti prokurčio, ako si obuko uniformu..

 

KICOŠ :   Drži jezik Prpane. Izleteće ti nešto zbog čega ima da se kaješ.

 

BRICA :   Ja ću da podelim.

 

KICOŠ :   Ostavi. Na njega je red.

 

PRPA; Jebem te državo, kad si bivše lopove uzela za žandare.

 

KAPETAN :   Ćuti Prpo.

 

PRPA :   Sto da ćutim. Jesam slago?Pa taj bi ti ukrao soli s jezika. A ovamo vlas..

 

/Kicoš skoči i uhvati ga za revere, karte se razlete po podu, čokanji popadaju/

Sta ti je bre, vidiš da se zajebavam. Šta se ljutiš odma.

 

KICOŠ :   Samnom nemoj više da se zajebavaš.

 

PRPA :   Dobro. Ako ti kako kazeš. Ih bre, kaki si to čovek.

 

/srede astal i nastave igru.. Prpa deli.. /

A jesam li vam pričao ono kad sam...

 

KAPETAN :   Jesi, pričao si. Dosta više. Ćuti malo. I ti bre Brico ajde igraj, šta računaš toliko?

 

KICOŠ :   Računa on na komuniste. Al se malo zajbeo u računici.. Di će bre šut sa rogatim. Briči, šišaj i glej si poso.

 

BRICA :   Dupliram!

 

KICOŠ :   Eto ga, duplira. sad ću da mu uzmem obe dame. Eto vidiš.

 

PRPA :   Reskirao čovek.

 

KICOŠ :   Reskir nikad ne dobija. samo ziher. Igraš na sigurno i nema greške.

 

PRPA :   Kao ti?

 

KICOŠ :   Ko ja dabome... A ti Brico, ćutiš?

 

BRICA :   Igram.

 

KICOŠ :   To sto ti igraš, đavolja je to igra.

 

BRICA :   Kako misliš?

 

KICOŠ :   Znaš ti.

 

BRICA :   Ne znam o čemu pričaš?

 

KICOŠ :   Oćeš ja da ti kažem?

 

BRICA :   Kaži.

 

KICOŠ :   Šta se bre praviš blesav. Zar misliš da ne znam da šuruješ sa crvenima. Misliš da sam ja ćorav.

 

BRICA :   To mi kažeš službeno. Ili onako?

 

KICOŠ :   Sad ti kažem ovako. A sutra može da bude i drugačije.

 

BRICA :   Nek bude kako ti kažeš, al nije.

 

KICOŠ :   Hoćeš da te uverim?

 

KAPETAN :   Pusti čoveka na miru.

 

KICOŠ :   Ti bivši Kapetane, da ćutiš.

 

KAPETAN :   Slušaj mali!

 

KICOŠ :   Nisam ja za tebe, ni "mali" ni "kicoš" nego, "gospodin narednik".

 

PRPA :   Opa bato!

 

/bez upozorenja Kicoš ga udari/

 

KICOŠ :   Reko sam ti da se više ne zajebavaš samnom. !

 

BRICA :   Šta vam je ljudi, hajde da igramo.

 

KAPETAN :   Idem ja.

 

KICOŠ :   Sedi Kapetane, nismo zavrsili partiju.

 

KAPETAN :   Ne.

 

KICOŠ :   Sedi! / naredi oštro/

 

/Kapetan ga pogleda, pogleda Bricu, ovaj mu pomirljivo klimne glavom da sedne i ovaj posluša/

 

KICOŠ :   Dete daj turum na moj račun.. Pa? Igramo li , ili ne?

 

PRPA :   Ja delim?

 

KICOŠ :   Deliš!

/Igraju i ćute.. Dok, uglavnom ćutljivi Kapetan ne poče svoju priču/

 

KAPETAN :   Sva tri pređašnja rata sam izrovovao.  Dvaneste sa Turcima, trinaeste sa Bugarima i četrnesete sa Švabom... U Bugarskom ratu, zarobim njiovog oficira. Dok sam ga sprovodio u komoru, kroz selo. Izađe neki seljak sa vilama i viče; "Tepaj neprijatelja!".. repertiram pušku u seljaka... Stoj - viknem.. Na front, pa tamo tepaj neprijatelja.  Tamo se neprijatelj tepa. Ovog ne diraj.

 

KICOŠ :   Jel to neka pouka, ili si i ti počeo ko Prpa?

 

KAPETAN :   Piši tablu.

 

/Žurnim korakom dolazi Nikola, u žandarskoj uniformi/

 

NIKOLA :   Gos'naredniče!

 

KICOŠ :   Šta je kume?

 

NIKOLA :   Traže vas.

 

KICOS :   Ko me traži?

 

NIKOLA :   Onaj Nemački oficir, ne mogu da mu zapamtim ime.

 

KICOŠ :   Idi i kaži mu, da odmah dolazim.

 

NIKOLA :   Kako da mu kažem?

 

KICOŠ :   Kaži :  "Narednik.. momento.. curik"!

 

NIKOLA :   Razumem! /ode/

 

KICOŠ :   Čuli ste, posao me zove. /sprema se/ Vidimo se sutra ponovo, da završimo ovo što smo započeli. Jel tako Brico?

/ovaj klimne glavom/

Šta vam je, što me tako gledate. Zar nismo stari pajtaši - kartaši. Krv mu jebem.

 

/ ode ostavljajući pajtaše da nemo odgledaju za njim/

 

 

 

 

9 SLIKA  / Kuća Vasića/

 

 

/ Milica sama u kući.. Stomak joj do zuba. mesi testo za pogaču.. Zaboravila nešto.. Obrisa ruke o kecelju ode i donese bakrač sa vodom. sa mukom ga nosi, na predahe, stavi ga na šporet da se zagreje.  onda se vrati i nastavi da mesi testo.. Za trenutak je preseče bol u stomaku.. Zastade, na licu grč od bola i iznenađenje. kada bol popusti, ona nastavi sa radom.

Bol se ponovi.. Ponovo obrisa ruke o kecelju i ode da donese peškire i srp. Sve to lepo naslaga na stolicu pokraj kreveta. kada završi naumljeno  ponovo se vrati testu... sada je prekide kucanje na vratima.. Ona oslušne sa nevericom.. lupanje se ponovi... /

 

MILICA :   Nikola, ti si?

 

/ ne dobi odgovor, samo kucanje.. obrisa ruke, i iz fioke na stolu izvadi pištolj.. Oprezno priđe i podize rezu na vratima, pa se odalji/

 - Uđi, otvoreno je!

/ Vrata se otvariše i u sobu uđe Dobrivoje..  pokiso, odrpan i kaljav, nalik na avet/

 - Ko si ti?

 

DOBRIVOJE :   Tražim malo hleba i rakije.

 

MILICA :  Vojnik?

 

DOBRIVOJE :   Jesam.

 

MILICA :   Sedi vojniče, sad ću ja.

/ Ostavi pistolj odakle ga je i uzela, rasperemi sto, pa ode da spremi nešto za iznenadnog gosta. Dobrivoje sede, izuje cokule, ocedi čarape, pa ih stavi uz šporet da se suše.  Milica donese hleba i malo sira/

 - Hoćeš vina?

 

DOBRIVOJE :   Ne. Rakije, ako ima. Da se ugrejem.

 

/ Milica donese rakiju.. Dobrivoje ispi malo pa poče gladno da jede.. Milicu prelomi bol u stomaku pa sede za drugi kraj astala/

 

 - Tri dana nisam ništa jeo.. A ne pamtim kad sam spavao u suvoti.

 

MILICA :   Mislila sam da više nema vojnika po šumi.  Ko se izvuko, već se vratio kući.

 

DOBRIVOJE :   Gde ti je čovek?

 

MILICA :   Radi dol u varoši. Treba da naiđe. Mislila sam da je on.

/ dva zalogaja poćute/

 - Odakle si?

 

DOBRIVOJE :   / ne odgovori odmah/ Moravac.

Selo Bukovik. / slaga/

 

MILICA :   Onda si zalutao vojniče. Morava je tamo, na drugoj strani.

 

/prećuti izgovor/

 

DOBRIVOJE :   Odakle ti onaj pištolj?

 

MILICA :   Ostavio mi moj čovek. Teram kurjake kad počnu da kevću tu oko kuće.

 

/ i ponovo bol.. ovoga puta jači i duži.. Dobrivoje primeti/

 

DOBRIVOJE :   Kako te ostavi samu, taku?

 

MILICA :   Sad će on da dođe.. Skini šinjel da se brže osuši.

 

DOBRIVOJE :   Neka, dobro je ovako.

 

MILICA :   Skini, skini..

/pođe da mu prdrži šinjel/

 

DOBRIVOJE :   Sedi ženo, sam ću.

/ustane i sam odloži šinjel/

 

MILICA :   Ova kiša nikako da prestane.

 

DOBRIVOJE :   Već danima pada bez prestanka. Sastavilo nebo i zemlju.

 

MILICA :   Može li se putom?

 

DOBRIVOJE :   Kaljavo je dosta, ali može se.

 

MILICA :   Ja ne pamtim ovako vreme, za ovo doba godine...  On je sigurno pošo, al ne može zbog vremena pre.

 

DOBRIVOJE :   Ko?

 

MILICA :   Nikola.

 

DOBRIVOJE :   Ko?

 

MILICA :   Moj čovek.

 

DOBRIVOJE :   Šta radi u varoši?

 

MILICA :   On je žandar, kod kum Save.

/ i ponovo bol. Milica ga isprati ga grčem na licu/

 

DOBRIVOJE :   Imaš trudove ženo. Morala bi da legneš.

 

MILICA :   Neka, nije to ništa. sad će Nikola.. samo što nije.

 

DOBRIVOJE :   Ajde lezi. Možeš i u krevetu da ga sačekaš.

/ Dobrivoje joj pomože da ustane i dođe do kreveta/

/ i ponovo bol/

 

MILICA :   Znaš li molitvu, presvetloj Bogorodici.

 

DOBRIVOJE :  Ne znam iz glave. Ali znam čitati.

 

MILICA :   Eto ga Sveto Pismo tamo u fioci.. Tu u astalu..

 

/ Dobrivoje dođe do astala, otvori fioku, u njoj vide i pištolj, zastade za trenutak, ali ipak uze Bibliju/

 

 - Hoćeš molim te... /grč joj zaustavi reč/

 

DOBRIVOJE :   Oću...

/ pronađe u Bibliji , željenu stranicu i poče da čita/ 

BOGORODICE DJEVO, RADUSJA  

BLAGODATNAJA MARIJE,

GOSPOD S TOBJU...

/jauk ga prekide za trenutak/

BLAGOSLOVENA TI V ŽENAH I BLAGOSLOVEN PLOD ČREVA  

TVOJEGO, JAKO SPASA RODILA JESI DUŠ NAŠIH...

/bol postaje sve blizi i jači.. Milica više ne kontroliše jauke/

 

 - Koga da zovem, nisam video kuću na puškomet.

 

MILICA :   Sad će Nikola...

 

DOBRIVOJE :   Ama kakav Nikola ženo, ti ćeš da rodiš,  šta da radim?

 

MILICA :   Čitaj!

 

DOBRIVOJE :   BOGORODICE DJEVO, RADUSJA BLAGODATNAJA MARIJE,

GOSPOD S TOBJU, BLAGOSLOVENA TI V ŽENAH I  BLAGOSLOVEN PLOD ČREVA TVOJEGO..

/ čita u dahu/

 

MILICA :   Srp...

 

DOBRIVOJE :   Šta, srp?..

 

MILICA :   Srpom preseci pupak.. kad iziđe...

 

/ Dobrivoje uhvati panika, baci Bibliju, skide bluzu, Milica u porodu... On prinese stolicu na kojoj su srp i peškiri.. A onda.. Sevnu munja, negde blizu udari grom.. vrata se otvoriše i vetar ugasi fenjer u sobi.

U potpunom raku ču se jecaj.. jauk.. krik.. pa tišina..

A onda plač bebe.. zvonak i prodoran/

 

/ Dobrivoje upali fenjer... Milica spava na krevetu. Kolevka uz postelju, se ljulja.. Tišina.. On sede i zapali cigaru.. Nalije rakije.. prenu ga glas.. /

 

MILICA :   Jeli sin?

 

DOBRIVOJE :   Devojčica.

 

MILICA :   Zdrava?

 

DOBRIVOJE :   Zdrava i lepa. Ko zora.

 

MILICA :   'Zora' je lepo ime.

 

DOBRIVOJE :   Aha.

 

MILICA :   Hvala ti... Eto ja ti ni imena ne znam.

 

DOBRIVOJE :   Dobrivoje.

 

MILICA :   Hvala ti Dobrivoje.

 

DOBRIVOJE :   Spavaj. Odmori.

 

/Razgovaraju u polušapatu. Koliko zbog bebe koja spava, toliko i da ne remete neki čudan  mir koji vlada u sobi... zaćute.. /

 

MILICA :   A Nikola voleo sina... NJega još nema?

 

DOBRIVOJE :   Nema.

 

/ i ponovo tišina/

 

MILICA :   Zašto drhtiš?

 

DOBRIVOJE :   Ždrebio sam kobilu, telio kravu... Porađam prvi put,  i ti me pitaš zašto drhtim.

 

MILICA :   Uzmi još rakije.

 

DOBRIVOJE :   Oću.

 

/ Dobrivoje pali novu cigaretu i doliva rakije.. Milica zaspa.. Doliva i ispija još jednu... pa još jednu. Rakija i tišina pomažu crnim mislima da iziđu..

 

DA JE SREĆE DA NAM DECA UŠI IZEDAJU.... NAJURI JALOVICU

DOVEDI ROTKU, DA TI SINOVE RA\A... DA NAM SE SEME NE

ZATRE... OĆEŠ DA NAM CIGANI OGNJISTE žARAJU...

NIJE ONA JALOVICA.. PRAZNA TIKVA... JA SAM... MARŠ!

JA I STARAC ĆEMO SUTRA U RAKU.. KOME ĆEŠ OVOLIKO IMANJE DA

OSTAVIŠ... IMAM DVA SINA DVA JABLANA... ŠTA JE SELJAČKA KUĆA

BEZ ČELjADI... BOŽE DAL SAM SE NA TEBE KAMENJEM BACALA....

 

/U glavi haos.. rakija i glasovi.. gotovo stvarni.. /

Prilazi do kolevke i gleda bebu... Vraća se i seda.  Isopija rakiju... Iz astala vadi pištolj.. Pogleda ga .. a onda vrati.. Doliva rakiju.. ispija na dusak..

Prolazi večnost... Oblaži žarape.. glasovi ga i dalje proganjaju.. cokule.. šinjel.. Naglo pođe.. zastane na vratima.. ne bi ni tamo ni ovamo.. Isto tako naglo se okreće, vrati do kreveta.. seda na okrajak, uzima drugi jastuk.. Stavlja ga

Milici na lice.. Ona počinje da se guši.. Ali on ne popušta do zadnjeg trzaja..  sada lagano, slomljeno, ustaje,  uzima pištolj iz astala,  stavlja ga za pas.. priđe  uzima bebu uvijenu u pokrivku.. a onda žurno izađe ne zatvarajući vrata za sobom... /

 

 

 

10 SLIKA :    / Kafana "Mali Pariz"/

 

 

/Kicoš - bahat, pijan i raskopčan, Prpa - sa modricama po licu, miran, Kapetan - oronuo od nemoći.. Brice nema, na njegovo mesto sedi Nikola/

 

KICOŠ :   Ajde Prpo baci kartu, ti si na redu.

 

/Prpa i ne gleda karte, baca nasumice/

 

 - Sad ti kume..

 

NIKOLA :   Gosn'naredniče... /reko bi nešto/

 

KICOŠ :   Baci, baci... A sad ti Kapetane.. Tako!A ja sad sve to nosim.

 

NIKOLA :   Ali, ne može.. Osam i četri je dvanaest a ne...

 

/Kicoš ga pogleda i ovaj ustukne/

 

KICOŠ :   Može!Ovu igru ti tek treba da učiš.

 

NIKOLA :   Naredniče, ja bih kući...

 

KICOŠ :   A ko će da igra?Vidiš , nema Brice. Pojeo ga mrak. Oće on sa Nemcima i samnom da se igra. Dosadile mu karte pa ko veli, ajde malo da se igram politike.. A lepo sam mu govorio. Ajde kaži.. jesam li mu lepo govorio?

 

NIKOLA :   Jesi.

 

KICOŠ :   Ti ćuti. NJega pitam.

 

PRPA :   Jesi.

 

KICOŠ :   Jesi... Šta?

 

PRPA :   Jesi, gospodine naredniče.

 

KICOŠ :   Tako je Prpane.. Tako je Prpiću. Vidiš kako je on naučio da sa narednikom nema zajebancije. Ajde Prpo sad baci kartu..

 

/Prpa igra po naređenju/

 

 - E, a ja ću to odmah da odnesem. /uzima karte/

 

NIKOLA :   Ali, ja sam na redu.

 

KICOŠ :   Na redu si, kad ja kažem, da si na redu. Jel jasno.  Sad igramo kako ja kažem..

 

NIKOLA :   A,  da ja ipak pođem kući?

 

KICOŠ :   Šta ćeš kući. Sedi tu.

 

NIKOLA :   Zena mi pred porodom. Sama.

 

KICOŠ :   Da završimo pa idi.. Ti!jesi li pisao meni tablu?

 

PRPA :   Nisam.

 

KICOŠ :   Piši onda. Ne kradi... Za krađu se ide u aps.  A ti Prpane znaš kako je nekad bilo u apsani, a kako je sada. Ako nisi dobro shvatio.. mi možemo opet...

 

KAPETAN :   Savo!

 

KICOŠ :   Progovorio Kapetan.. I ni "Kicoš", ni "Mali", ni "gosn'naredniče".. no tap, pa po imenu.. Savo! Reče on... SVETI SAVO!.. KAPETANE!

 

KAPETAN :   Ne pogani ime.

 

/Kicoš skoči, karte popadaju.. kapetan sedi i drži svoj špil ne gledajući u njega. Kicoša isto tako naglo prođe ljutnja.. Nasmeja se i  sede/

 

KICOŠ :   Nikola, kako ide "Himna Svetom Savi"

 

NIKOLA :   Nemoj Savo.. Pusti me da idem..

 

KICOŠ :   DA ŽIVIMO SVI U SLOZI

SVETI SAVO TI POMOZI

POČUJ GLAS SVOG RODA

SRPSKOGA NARODA!

Onda onaj deo koji ne znam.. pa kaže dalje...

 

SVETI SAVA SRBE VOLI

I ZA NJIH SE BOGU MOLI

/ dođe mu miso/

.... Molio sam Nemce za Bricu....

 

PRPA :   Ti, molio?

 

KICOŠ :   Ja!

 

PRPA :   A što im ga onda dade?Sami ga nebi uhvatili.

 

KICOŠ :   Šta ti znaš?.. Ko si ti da znaš?.. Šta ti imaš da znaš?

 

KAPETAN :   Promenio si se sinko.

 

KICOŠ :   Nisam ja. Vreme se promenilo. Vremena se menjaju, a ljudi ostaju isti.

 

NIKOLA :   Kume. Žena mi sama. Moram da idem.

 

KICOŠ :   Eto vidiš.. Ovaj misli samo na ženu..  Ovaj /Prpa/ misli

samo kako će nekog da zajebe. Onaj /Brica/ mislio na politiku... A ti Kapetane.. ne znam šta misliš.. Ali to što misliš uvek je isto.. Ali u svako vreme izgleda drugačije. Kako beše ono...

TAD GOSPOD REČCE :  

NA VAS DOVEŠĆU NAROD IZ DALEKA. NAROD MOĆNI.

ČJI JEZIK NEĆEŠ ZNATI

TOBOLAC MU KO GROB RAZAPLjN STOJI.

PROŽREŠĆE ŽETVU TVOJU, HLEB TVOJ, SINOVE I KĆERI TVOJE

MAČEM ĆE TI TVR\AVE RAZORITI,

U KOJEM JE POUZDALjE TVOJE....

 

/U kafanu ulazi jelena.. stomak do zuba. Nosi torbicu i naramak sa stvarima... Kicoš zamuče.. Ćuti i gleda u nju/

 

 - Kao dete sam želeo da budem pop. da me poštuju,  ljube u ruku... A vidi sad šta sam.. Žandar.. I šta imam.. Kopile..

 

JELENA :   Davno prođe ona nedelja Savo.

 

KICOŠ :   I?

 

JELENA :   Ja nemam gde, nego kod tebe.

 

KICOŠ :   A gde ću te ja? U stanicu.

 

JELENA :   Gde oćeš, ja druge nemam.

 

/uze stolicu i sede malo podalje od stola ne ispuštajući naramak i torbu/

 

NIKOLA :   Savo!Kume!

 

KAPETAN :   Pusti čoveka neka ide.

 

KICOŠ :   Šta kažeš?

 

KAPETAN :   Pusti ga da ide.

 

KICOŠ :   Koga?Nikolu?Pa neka ide... Ali, prvo da popijemo još po jednu.

 

NIKOLA :   Gosn'naredniče....

 

KICOŠ :   Popij i idi!

 

/ Naliva mu pun čokanj rakije. Nikala pristaje na sve, samo da pođe.. Ispija nadušak/

 

 - Ajde.. ajde.. Bravo kume.. sad idi... I slušaj, dođi da mi javiš jel muško.. Da se napijemo za kumče!

 

/Nikola samo zgrabi kapu i pušku i izjuri.. Prpa pođe da ustane/

 

 - Sedi bre, de ćeš ti?De si pošo?Mi još nismo završili. Idemo dalje... Prpo podeli!..

 

 

 

 

11 SLIKA  / Kuća Nikolića/

 

 

/ Sve je gotovo isto kao i pre odlaska Dobrivoja.

Majka sedi na šamlici uz peć, otac za astalom uz duvan i rakiju. Nema Jagode/

 

MATI :   O TI ILIJA GROMOVNIČE

UZMI SOBOM BRATA PANTELIJU

I SESTRICU OGNJENU MARIJU

GROMOM STRAVU POGODITE

I MUNJOM JE OPRŽITE...

 

OTAC :   Ne kvocaj stara, no vidi na koga laje pseto.

 

MATI :   Ja ne čujem ništa.

 

ORAC :   Laje, laje..

 

MATI :   Nek laje, za to ga i ranimo, da laje..

 

OTAC :   Doba je, Možda se neko..

/Lupa na vratima mu izede reč/

 - Reko li ti ja..

 

/Vrata se otvoriše i u sobu uđe Dobrivoje.

Kao avet. Izmešani,  kiša, znoj, blato i Dobrivoje. U rukama drži zavežljaj sa bebom. Kod ukućana u pogledu ne razaznaješ jel čuđenje,  neverica ili razočaranje. Otac samo doli rakije/

 

 - Ratnik se vratio!

 

/mati skoci.. ali joj nešto neda da mu priđe/

 

MATI :   Dobrivoje, sinko!Ti si?

 

DOBRIVOJE :   Ja sam.

 

MATI :   Sedi.. Mokar si.. Jesi li gladan?.. Šta ti je to?

 

/ i sama se iznenadi od tolike buice reči, ali se ne pokreće/

 

DOBRIVOJE :   Gde je Jagoda?

 

MATI :   Doneću ti suvu preobuku..

 

DOBRIVOJE :   Gde je Jagoda?

 

MATI :   Sedi, sad ću i sto da postavim..

 

DOBRIVOJE :   Najurili ste je?

 

MATI :   Koga?

 

DOBRIVOJE :   Pitao sam gde mi je žena?

 

MATI :   Pa, tu je.

 

DOBRIVOJE :   Gde, tu?

 

MATI :   Odmori prvo, pojedi nešto..

 

DOBRIVOJE :   Zovi je.

 

/ kao uhvaćena u krađi, mati se zbuni/

 

OTAC :   Čula si ga.. Zovi je.

 

MATI :   Zovi je sam.

/ i vrati se na šamlicu uz peć/

 

DOBRIVOJE :   Jagodaa!Jagodaa!

 

/ U sobu uđe Jagoda. Već i na brz pogled se vidi da je noseća. Sve u sobi ujede tišina... muk/

 

DOBRIVOJE :   Jagoda.

 

JAGODA :   Dobrivoje?

 

/On pogleda u oca, pa u mater.. Ali pre bi mu duvari nesto kazali no oni/

 

JAGODA :   Sta ti je to?... Čije je?

 

MATI :   A to?... Čije je?

 

 

 

12 SLIKA :    / Kuća Vasića/

 

 

/ U kuću utrčava Nikola. Dah u nosu i duša u zubima. Još sa praga počinje da doziva.. /

 

NIKOLA :   Milice!Milice!

 

/ Videvši je na krevetu ustukne, misleći da spava. Priđe joj lagano da je ne probudi. Sedne pokraj nje i uhvati je za ruku.. Ruka hladna.. Sa nevericom joj pipne čelo... Hladnoća ga upaniši.. Proba da je probudi/

 

 - Milice!.. Milice!.. Ja sam,  Nikola.. Probudi se...

 

/počinje da shvata ono u šta ne želi da veruje..  Otrči po bokal sa vodom/

 

- Nemoj da se šegačiš.. E sad ćeš da vidiš.. Bio sam sa Savom..

/poprska je vodom, ali.. /

 - Igrali smo karte.. ustvari oni su.. znaš oni to svakog dana..

/jezik, telo i mozak počinju da se razdvajaju i svako radi za sebe.. /

 - Hteo sam ja.. ranije.. ali Sava.. znaš..

/baci bokal.. potrča do kolevke.. prazna.. rastrči se po sobi, kao da bi beba mogla nekud otići.... a onda..  urlik.. krik... lavina iz grla.. /  

 

 - NEEEEEEEEEEE!!!

 

 

 

13 SLIKA  / Kuća Nikolića /

 

 

/ Kuća Nikolića -  Kao tuđom rukom vođen, Dobrivoje priđe Jagodi, pruži joj bebu, koja počinje da plače. Sem njega niko nema ni reči ni pokreta..

Seda za astal.. uzima flašu i otpija dobar komad rakije. Skida šinjel i bluzu.

Plač se odbija od duvara i počinje da boli. Popije još rakije, pa kao od mrsa obrisa usta. Izvadi pistolj iz pasa.. Još rakije.. A onda naglo nenadano okreće cev sebi u usta i puca. Beba još jače pisnu... /

 

 

 

14 SLIKA  /kafana Mali Pariz /

 

.. Za stolom sede Kapetan i Prpa.

Drže karte u rukama. Kicoš pijan spava sa glavom i rukama na astalu ..

Malo podalje, sedi Jelena. Kao da ju  je tu neko stavio i zaboravio za svagda.

Ulazi Nikola, slomljen od bola i hodanja.

I ovde je plač bebe gotovo stvaran.

Kao da je iz drugog sveta Kapetan i Prpa, Nikolu ne primećiuiju, ili ne žele da ga primete.

Jelena ga gleda, skoro radoznalo.

On prilazi stolu, podiže pušku i puca Kicošu u potiljak.

Jeleni samo ispadoše stvari iz ruku.

Zamuče plač bebe.

 

POUBIJASMO SE, A RAT JOŠ NIJE NI POČEO!

/Reče Kapetan, ili je mogao da kaže/

 

 

DA SE SRPSKA SVA SRCA, S TOBOM UJEDINE

SUNCE MIRA, LJUBAVI, DA NAM SVIMA SINE

DA ŽIVIMO SVI U SLOZI, SVETI SAVO TI POMOZI

POČUJ GLAS SVOG RODA, SRPSKOGA NARODA !

 

 

 

 

...  k r a j...